Čovekov otkucaj srca
Je najčistija Božija Samilost.
Božiji Otkucaj srca
Je čovekov najsigurniji preobražaj.

Samilost je Božja neizmerna i snažna Brižnost za čovečanstvo. Kada pokazujemo samilost prema drugima u trenutku kad im je to potrebno, samilost je slatka. Kada primamo samilost od drugih dok smo u velikoj nevolji, samilost je još slaða. A kada doðemo do spoznaje da je Božja Samilost ono što nam je omogućilo da ispunimo svoje obećanje i Nebu i zemlji, samilost je najslaða. Mi smo obe}ali Nebu da }emo otkriti svoje božanske osobine ovde na zemlji. Zemlji smo obe}ali da }emo ispoljiti sve naše božanske sposobnosti, da bi Majka Zemlja mogla da ih upotrebi za svoje sopstvene ciljeve.
Mi osećamo da će se naše duhovno putovanje ubrzati ako primimo Božju krajnje prosvetljuju}u Samilost. Ali, kako da primimo ovu Samilost Odozgo? Možemo to lako učiniti ako možemo da osetimo da smo dete, božansko dete. Kada ljudsko dete zaplače, bez obzira gde je njegova majka, ona dolazi da ga uteši, jer kad udovoljavai detetu, i ona je zadovoljna. Slično tome, kada duševno plačemo za Božjom Samilošću, Bog odmah silazi sa Svojom Mo}i Samilosti.
Dete bespomoćno plače jer oseća da bez majčine pomoći i voðstva ne može ništa da uradi. Ali, duhovno dete ne plače sa osećajem bespomoćnosti. Ono oseća da postoji Izvor, a taj Izvor je sveznajući, svemoćan i sveprisutan. Kada naš plač postane duševan, mi stičemo slobodan pristup tom Izvoru. Tako i tragalac u nama, božansko dete u nama, plače duševno, a ne bespomoćno.
Samilost želi da deluje u nama u svakom trenutku, ali se vrlo često, usled našeg neznanja, mi opiremo Samilosti svesno ili nesvesno, čak i kad smo ve} počeli da plačemo za njom. U običnom životu, ako neko iz svoje ogromne dobrote želi da nam pokloni nešto, a mi to ne uzmemo, onda ta osoba odmah povlači svoj poklon, kao da govori da ga ne zaslužujemo. Ali, Bog nikad ne povlači Svoju Samilost od nas. Naprotiv, On pokušava da ponudi više Svoje božanske, bezuslovne Samilosti.
Samilost je moć, prosvetljujuća moć. Ali, kada smo krajnje tvrdoglavi i kad odbijamo Samilost potpuno i nemilosrdno, Bog se katkad oslanja na svoju Mo} Strpljivosti. On zna da Mu je Večnost na raspolaganju i da ćemo jednog dana u toku evolucije biti sposobni da primimo Njegovu Samilost. Ako danas ne steknemo i ne primimo Njegovu Samilost posvećeno i zahvalno, On ne mari. Sutra će nam dati drugu priliku, pa ćemo, u bli`oj ili daljoj budućnosti, sigurno prihvatiti Njegovu Mo} Samilosti, jer samo ona može da preobrazi našu prirodu. Prema tome, Bog se ne povlači; On samo koristi drugu vrstu mo}i, koju zovemo strpljenje.

Iskušenje obuzima čoveka
Samilost obuzima Boga:
Ovo je Božja i ljudska
Apsolutno
Najstarija priča.

Božji najveći dar čovečanstvu je Njegova Samilost, a čovečji najveći dar Bogu je njegova predaja. Kada se čovek preda Bogu duševno i bezuslovno, kada se preda Božjoj Volji radosno, u tom trenutku Božja Sposobnost, Božja Stvarnost, Božja Beskonačnost postaje njegova. Samilost je magnet u Bogu, a predaja je magnet u tragaocu. Kada Bog koristi Svoju Samilost, to je kao magnet odozgo koji nas vuče ka Najvišem. A kada mi koristimo našu predaju, ovaj magnet odmah privlači Boga dole, u naš životni dah. Pa kada se naš i Božiji magnet spoje, Božiji Čas sviće za nas u našem životu težnje i posvećenosti.

Ako imaš iskrenu hrabrost
Da izjaviš da si
Potpuno izgubljen,
Onda Bog ima bezrezervnu Samilost
Da ti pokaže put
Do Cilja Zadovoljnosti.

Da li je Božja Samilost isto što i Njegova Ljubav?

Božja Ljubav je za svakoga. Ona je kao sunce. ^ovek samo treba da drži otvoren prozor svoga srca da bi primio božansku Ljubav. Kada Božja Ljubav poprimi prisan oblik, to se zove Samilost. Ova Samilost je najsnažnija osobina, najznačajnija osobina Svevišnjeg.
Božja Samilost je za nekolicinu odabranih. Božja Samilost je kao magnet koji privlači tragaoca ka njegovom cilju. To je moćna sila koja stalno vodi, gura i vuče tragaoca i ne dozvoljava mu da spava na putu samospoznaje. Božja Ljubav teši tragaoca i pomaže mu, ali ako tragalac zaspi, Božanska Ljubav ga neće prisiljavati da se probudi i terati ga da nastavi svoje putovanje.
Božja Samilost nije kao ljudska samilost. Na ljudski način mi možemo da saose}amo sa nekim i sa`aljevamo ga, ali ova samilost nema snagu da ga izmeni i navede ga da trči iz svog neznalačkog stanja ka Svetlosti. Ali, kad je upitanju Božja Samilost, to je sila koja menja i preobražava tragaoca i čuva ga da ne učini krupne greške u svom duhovnom životu.
Ljubav može da ostane čak i sa neznanjem, ali Samilost to neće učiniti. Samilost mora da bude uspešna; u suprotnom, može se povući. Ona }e ostati nekoliko sekundi ili nekoliko minuta ili nekoliko godina; ali, ona mora da pošalje izveštaj najvišem Autoritetu i kaže da li je bila uspešna ili ne. Može doći vreme kada će najviši Autoritet reći: „To je jalova pustinja. Vrati se." Onda Samilost mora da odleti nazad najvišem Autoritetu, Svevišnjem.

Još pre nego što sam znao
Ko je Bog,
Bog je počeo da slika moj život
Bojama Svoje Samilosti.

Svevišnji je sveznajući, svemoćan i sveprisutan. On ima razne vrste Moći, ali je Njegova najveća, nepobediva Moć Njegova Milost. U trenutku kada Svevišnji upotrebi Svoju Milost za pojedinca, On nudi sam svoj Životni Dah tragaocu, jer se Svevišnji i Njegova Milost nikad ne mogu razdvojiti. Ako, svaki put kad pomislimo na Svevišnjeg osećamo da Mu prilazimo pomo}u Njegove Milosti, možemo da sa krajnjim uspehom primimo Boga.
Božja Milost se stalno spušta na nas. Oni koji iskreno teže svesni su ove božanske Milosti, ali oni koji ne teže drže vrata svojih srca trajno zatvorena. Ako osećamo da je Svevišnji Milost, onda ćemo videti da su Njegove beskonačne osobine Mir, Svetlost i Blaženstvo već počele da ulaze u nas, da neprekidno teku u nama i kroz nas i postaju nerazdvojni deo našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Treba samo da dopustimo reci Milosti da nas nosi u Izvor, koji je Svevišnji.
Božja Milost je kao zrak sunca. Sunce je uvek tu, ali šta mi radimo? Ustajemo kasno. Umesto da ustajemo u pola šest ili šest, ustajemo u osam ili devet sati. Onda ne dobijamo blagoslov jutarnjeg sunca. A kada ustanemo, držimo sva vrata i prozore zatvorene i ne dopuštamo sunčevoj svetlosti da uðe u našu sobu.
Slično tome, Božja Milost se stalno spušta, ali veoma često mi ne dozvoljavamo Milosti da uðe u naš sklop. Zadržali smo prepreke izmeðu Božje Milosti i našeg sopstvenog neznanja. Samo ako držimo vrata naših srca širom otvorena, Božja Svetlost može da uðe u naše postojanje. Božja Svetlost znači Božju Milost. Nema razlike izmeðu Božje Milosti i Božje Svetlosti Samilosti.
Svakoga dana moramo da ispraznimo našu unutrašnju posudu i napunimo je Božjim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom. Moramo da osetimo da je Božja Svetlost tu sve vreme i da je više nego spremna da nas prosvetli. Jedino tada ćemo biti u stanju da upotrebimo Božju Milost. S druge strane, ako propustimo Božju Milost, ne treba da budemo osuðeni na razočaranje. Danas nismo dopustili sunčevoj svetlosti da uðe u našu sobu, ali sutra će sunce ponovo biti tu. Ako danas, zbog našeg neznanja, nismo dopustili Božjoj Milosti da uðe u nas, nije strašno. Sutra ćemo sigurno biti spremni da Božja Svetlost uðe u nas.

Šta Božja Samilost radi kada se opiremo Božijoj Milosti?

Samilost i Milost su ista stvar, samo što je Samilost mnogo jača. Ista ta Milost, kada ima ogromnu jačinu, zove se Samilost. Voda je svuda, ali kad nai|e provala oblaka, možeš reći da je to kao silazak Samilost. To je kao snažan pljusak Odozgo, sa ogromnom silom. Milost je tako|e voda, ali voda je ovde, tamo, svuda. U tome je razlika izmeðu Samilosti i Milosti.
Kada neko odbija Božju Samilost, Bog ili čeka sve dok je potrebno i koristi Svoju Mo} Strpljenja, ili koristi još više Samilosti. [to se Njega tiče, On radi sa beskonačnom Samilošću. On ne prihvata nijedan poraz. Ako se opiremo Njegovoj Samilosti, On može da upotrebi još više Svoje Samilosti da nas osvoji, ili nam može dopustiti da ostanemo još deset, dvadeset, pedeset, šezdeset ili sto godina u neznanju. On se bavi večnim Vremenom.
Od Njega zavisi da li će nas prinuditi da prihvatimo Njegovu Svetlost na drugačiji način. Ali, ova prinuda se ne odvija na ljudski način. Njegova prinuda znači da će upotrebiti više Mo}i Samilosti koju ima i koja je On Sam. Iz Svoje beskonačne Samilosti, On će koristiti još više Samilosti da bi pobedio naše neznanje. Ali, ako se susretne sa ogromnim otporom, onda može da se predomisli. Može da ka`e: „Ne, on želi da spava; neka spava još sledećih sto godina. Nema žurbe."
Bog neće nikad povući Svoju Samilost zauvek, bez obzira koliko se mi opiremo Njegovoj Samilosti. Odbijajući Božju Mo} Samilosti, mi samo odlažemo naš napredak napred, naviše, unutra. Jer, Božija Mo} Samilosti je Njegova magnetska Moć koja nas privlači do samog Njegovog Srca, koje je svo Svetlost i Blaženstvo.

Mrvica patnje moga srca
Nikad se, nikad ne može porediti
Sa Bujicom Samilosti
Koji silazi Odozgo
Ne samo da me uteši
Već i da me prosvetli
I zadovolji.

Može li Božja Milost da promeni sudbinu?

Sudbina može i mora biti promenjena. Ono što je potrebno za to su Božja milost plus lični napor. Postoje neki tragaoci koji osećaju: „Ako mi je stalo do Božje Milosti, zbog čega je neophodno da ulažem lični napor?" Ali, oni greše. Lični napor neće nikad stajati na putu Božjoj Milosti koja se spušta. Lični napor ubrzava silazak Božje Milosti.
Bog nam može dati sve što želi bez i trunke ličnog napora sa naše strane. On kaže: „Radi tvoje sopstvene zadovoljnosti tražim od tebe da ulo`iš ovaj mali lični napor." Kada budemo mogli da ulo`imo taj lični napor, čitav naš život će se ispuniti božanskim ponosom: „Vidi šta sam uradio za Boga!" Naše svesno jedinstvo sa Bogom, koji je beskonačan, koji je večno besmrtan, podstiče nas da uradimo nešto za našeg Najdražeg, a ne za naš ego.
Ako iskreno ulo`imo lični napor, Bog će sigurno biti oduševljen nama. Zašto? Zato što može da kaže svetu: „Moje dete, Moj odabrani instrument, je uradilo ovo za Mene i ono za Mene." Pomo}u ličnog napora možemo učiniti naše postojanje na zemlji vrednim i, istovremeno, možemo učiniti Boga ponosnim na nas.
Konačno, lični napor mora da preraste u dinamičnu predaju sebe. Kada ponudimo rezultate naše težnje i unutrašnjeg nagona Bogu, to se zove istinska predaja. Ako ne ponudimo rezultate Bogu i samo ležimo kao mrtvo telo kraj Njegovih Stopala, puštajući Njega da radi za nas, u nama i kroz nas, to je pogrešno. Bog ne želi tromo telo, mrtvu dušu. On želi nekog ko je vredan, dinamičan i ko teži; nekoga ko želi da bude ispunjen energijom tako da može da uradi nešto za Boga; nekoga ko želi da ostvari Boga i ispolji sve božanske osobine ovde na zemlji.
Predaja je naše krajnje dostignuće. Ne postoji razlika izmeðu Božje Milosti i naše bezuslovne predaje. Božja Milost i naša bezuslovna predaja su kao dve strane istog novčića. Ako nam Bog nije dao tu Milost, onda nećemo ni moći da se bezuslovno predamo. Primiti Božju Milost je pravo dostignuće. Bezuslovno se predati je, takoðe, pravo dostignuće.

Kako da znam da li sam uradio nešto ličnim naporom ili Božjom Miloš}u?

Moraš da znaš da je Milost nešto što nikad ne možemo razumeti i nikad nećemo razumeti ukoliko ne budemo i sve dok ne budemo ostvarili Boga. Lični napor je takoðe Božja Milost. Postoje mnoge priče o tome kako tragaoci misle da je sve lični napor, a kasnije shvataju da je sve bila Božja Milost. Sve dok nismo svesni Božje stalne Milosti, moramo da upotrebljavamo lični napor.
Bog je vapio da mi kao pojedinci izaðemo iz mora neznanja. Božja Milost je odgovorna za sve, ali pre nego što možemo da je osetimo, uvek je za nas preporučljivo da svesno ula`emo lični napor. Ako ne ula`emo svesni lični napor, nikad nećemo mogći da saznamo šta je Božja Milost. Nakon ostvarenja najviše Istine, videćemo da lični napor nije ništa do Božja skrivena Milost.

Bez Mo}i Milosti,
Sve je van domašaja.
Uz Mo} Milosti,
Sve je nadohvat ruke.

Postoji tačno utvrðen čas u kome će Bog rasplamsati našu svest, bilo da imamo veru u Njega ili ne. On čeka na odabrani čas i kad taj čas kucne, On dolazi i daje nam ono što želi da nam da. Ali, to ne znači da nećemo težiti, da ćemo živeti u svetu sna i da nećemo ulagati nikakav lični napor. Ne! Nastavićemo kao istinski zemljoradnici i obraðivati zemlju sa iskrenom posvećenošću i redovnošću, a kada uradimo naš deo, ostavićemo Bogu da odluči kada želi da nam da obilnu žetvu ostvarenja.

Atom duševnog napora:
Bog silazi.
Sekunda samodajućeg vapaja:
Pogledaj, Bog te srećno posmatra.