Ponos može da postoji u raznim oblicima. Neko je dobro prošao u školi i ponosan je na to. Neko je bio prvi u sportskim takmičenjima i ponosan je na svoj podvig. Neko je uradio nešto izvrsno, i prirodno je da je na to ponosan. U Ijudskom ponosu uvek je prisutan ego. Ja sam ponosan zato što sam ja nešto učinio, ili zato što je moj prijatelj ili moj brat nešto učinio. Sve je tu moje, moje.

Postoji, takođe, nešto što zovemo božanskim ponosom. Božanski ponos dolazi od našeg jedinstva sa Bogom. Snagom svoje najviše svesti Hristje rekao: "Ja i moj Otac smo jedno." Kako je to mogao da kaže? Njegov božanski iskaz bio je zasnovan na njegovom unutrašnjem ostvarenju njegovog nerazdvojnog jedinstva sa Bogom, večnim Ocem. Za najveći broj Ijudi, Bog je samo nejasan pojam. Oni misle da je Bog daleko na plavom nebu ili na nekom drugom mestu gde oni nisu. Ali za Hrista, Bog je živa stvamost.

Treba da znamo sa kakvom vrstom ponosa imamo posla, ponosom koji nas vezuje, ili ponosom koji nas osloba^a. Ljudski ponos kaže: "Ja i moje: tu se stvarnost završava." J 1e^ Božanski ponos kaže: "Bog je moj. Svemogući, Beskonačni, je moj. Kako se mogu vezati za bilo šta ograničeno i ograničavajuće?" Božanski ponos ne vezuje; on oslobađa. On je naše osećanje nerazdvojnog jedinstva sa Beskonačnim. Kad naš Ijudski ponos izbije u prvi plan, moramo da se podsetimo: "Ja sam Božje odabrano dete. Kako mogu da uradim ovo? Kako mogu da budem tako nizak, tako sebičan, tako nebožanski? To mi je ispod časti." Božanski ponos je sjajan; on će nam uvek pomoći.