Strah se javlja iz raznih razloga, ali glavni razlog je osećaj odvojcnosti. Ako ja osećam da si ti moj, moj sopstveni, onda te se neću plašiti, bez obzira koliko si jak. Dete se ne plasi očeve snage. Otac je možda visok metar i devedeset santimetara, čvrst i snažan. Svi se ft plaše njegove fizičke snage, ali dete prilazi pravo ocu i igra se s njim. Bez obzira koliko je jak, dete se ne plaši oca, jer je uspostavilo unutrašnju vezu s njim. Ono smatra snagu svog oca svojom sopstvenom.

Svet oko nas nas vrlo često plaši i ugrožava. To prouzrokuje nepotrebni strah u našem umu i biću. Zašto? Upravo zato što nismo uspostavili našu stvarnost-jedinstvo ?a njim. ^ Strah caruje tamo gde caruje naš osećaj odvojenosti. Strah postoji upravo zato što želimo da ostanemo odvojeni, svesno ili nesvesno, od sveprožimajuće Stvarnosti koja večito jesmo.

Strah može postojati u svim delovima našeg bića: našem telu, životnoj energiji, umu i srcu. Da bismo oslobodili svoje telo od straha, potrebno nam je sjajno iskustvo duše. Da bismo svoju životnu energiju oslobodili straha, potrebno nam je dinamičko širenje duše. Da bismo oslobodili svoj um od straha, potrebno nam je preobražavajuće prosvedjenje duše. Da bismo oslobodili svoje srce od straha, potrebno nam je ispunjujuće savršenstvo duše.

U najvećem broju slučajeva, mi osećamo strah u umu, a ne u srcu. Srce koje teži zna kako da uspostavi svoju nerazdvojnu jednost sa stvarnošću koja je spolja i unutra. Ali sumnjičavi, podozrivi i komplikovani um oseća da je teško da gleda istim očima kao stvarnost koja cveta pravo pred nama. Um sumnja u stvarnost pred sobom. A potom dolazi vreme kad um, na sopstveno iznenađenje, počinje da sumnja u svoju sopstvenu procenu. ») Tada um oseća o§l^pno nezadovoljstvo. Nekad je bio sudija, a sada je postao žrtva svog 0^ sopstvenog suda. Šrce, međutim, od samog početka nastoji da se poistoveti sa stvamošću oko sebe. Snagom svog poistovećenja sa tom stvarnošću, ono upija ono što stvarnost jeste i ono za šta se stvarnost zalaže. Ako živimo u srcu koje teži, srcu koje vapi za sveprožimajućom stvarnošću jedinstva, teroru straha lako možemo učiniti kraj.

Da bisrao pobedili strah u umu, moramo da svakodnovno praznimo um. Um je pun sumnje, tame, neznanja, podozrenja i sličnih stvari. Rano ujutro, tokom otprilike deset minuta, pokušajte da nemate nikakve misli - dobre ili loše, božanske ili nebožanskc. Ako misao dođe, ne dajte joj da uđe. Potom, posle izvesnog vremena, dopustite samo božanskim mislima, koje su vasi prijatelji, da uđu. U početku možda nećete znati koja vam je misao prijatelj, a koja neprijatelj, tako da morate da budete veoma obazrivi. Vaši prijatelji su božanske misli, napredne misli, prosvedjujuće misli, koje će nesumnjivo pobediti strah u vašem umu. Osetite da je vaš um kao posuda. Najpre je izpraznite, a potom čekajte da se spuste mir, svedost i blaženstvo. Ako pretho^no ne ispraznite posudu, mir, svedost i blaženstvo neće moći da uđu.

Ponekad se Ijudi plaše same duhovnosti. Kada bi znali pravi smisao duhovnosti, smesta bi je prigrlili. Duhovnost nam pokazuje naš cilj, a taj cilj je spoznaja Beskonačnog unutar nas. Vi se možda plašite unutrašnjeg života. Možda osećate da ćete onog trenutka kad se upustite u duhovni život biti potpuno izgubljeni, kao malo dete u sumi. Možda takođe mislite da time što prihvatate unutrašnji život gradite kule u vazduhu. Konažno, možda osećate da prihvatiti unutrašnji život znači baciti se u čeljusti lava koji će vas potpuno prožderati. Vi imate bezbrojne slatke snove. Vi želite da te snove preobrazite u stvarnost, i osećate da bi vas upuštanje u duhovni život lišilo svih tih dostignuća. 1 naravno, počinjete da se klonite duhovnog života.

Unutrašnji život vas nikad ne može razočarati. Noć je ono što razočarava. Ako se kupate u moru svedosti, nećete biti izgubljeni. Tokom svoje meditacije, i tokom svojih budnih sati, pokušajte da svesno osetite da rastete u unutrašnju svedost. Onda kad rastete u unutrašnju svedost, vaš osećaj straha sigurno će nestati. Vi ste došli u postojanje iz unutrašnje svetlosti, a sada toga postajete svesniji.

Ako se plašite da od sveg srca uđete u duhovni život, pokušajte da vidite da li spoljašnji svet zaista može da bude zadovoljavajući. Jednog dana, pošto ste imali veoma dobru meditaciju, upotrebite nekoliko minuta da se poistovetite sa svojim prijateljima ili nekim drugim Ijudima koji ne teže. Neki od njih su možda veoma bogati ili dobrostojeći, neki možda imaju veliku porodicu, ali da li su im njihovi životi doneli istinsku sreću, ili samo i puko osujećenje i tugu? Potom ispitajte svoj život. Vi možda nemate milione do^ra, ali ste U najsrećnija osoba. Šta vas je učinilo srećnim? Vaša težnja i mcditacija.

Duhovni život nikako ne može biti veštački život. Duhovnost je nešto prirodno i spontano. Ona nam kaže da ne treba da budemo ograničen» frustracijama, strahovima i strepnjama. Ona nam kaže da, ako je naš spoljašnji život pun bede, osujećenja, poraza i ograničenja, isto tako je tačno da unutar sebe imamo idealni život koji je sav sklad, sav savršenstvo, sav ispunjenje. Unutrašnji život s najvećom voljnošću, radošću i posvećenošću želi da bude most između našeg sadašnjeg života i našeg idealnog života.