25. januar

13Običnom čoveku je potrebna nada da bi mogao da načini bilo kakav pokret napred, a ako nema nikakvog kretanja napred, počinje samouništenje.

 

Bez nade, život za običnog čoveka postaje ustajala bara. Ali, ako imate iskrenu težnju, ne treba da brinete; dobićete sve. Kako možemo da izbegnemo da izgubimo nadu? Moramo da odbacimo sva očekivanja našeg uma koji ima želje. Upravo naš spoljašnji um oseća da mu je nešto potrebno ili nešto priželjkuje. Kada osećamo da nam nešto treba, nada počinje da igra svoju ulogu. Naš um pun priželjkivanja hrani našu spoljašnju nadu. Ako možemo da budemo iznad uma koji priželjkuje i da sve vreme ostanemo u neposrednosti srca, imaćemo stalno osećanje posedovanja božanske istine. Naše unutrašnje srce je uvek celovito i potpuno, ne traži ništa. Kada nam ništa ne treba, nada ne stupa na scenu, jer uopšte nije potrebna. Kada ostanete sa težnjom svog srca, stalno se poistovećujete sa Božijom Voljom i tada se vaša zemaljska nada preobražava u božansku nadu.

 

Nada je draga.
Nada je prosvetljujuća.
Nada je ispunjujuća.
Zbog toga, ne odriči se nade
Čak ni u predvečerje svog života.

 

Izvor: Šri Činmoj, "Putovanje duše mog života"