Jednog dana Kralj reče svom ministru: "Ne znam šta se zbilja dešava u mom kraljevstvu. Dogod ne prođem njime inkognito, neću znati šta moji podanici u stvari misle. Ljudi dolaze k meni i klanjaju mi se i ukazuju mi sve počasti, ali njihovu pravu prirodu ja ne znam. Hajde da pokušam da ustanovim pravu prirodu svojih podanika."
Ministar reče: "To je odlična ideja."
A Kralj reče: "Večeras ću proći svojim kraljevstvom i želeo bih da me i ti pratiš. Ići ćemo prerušeni u dva obična čoveka. Nikog neće biti u našoj pratnji. Ići ćemo samo ti i ja."
Ministar se složi. "To je dobra ideja. Onda ćemo znati kakvi su ljudi po prirodi, svojoj pravoj prirodi."
I tako, to veče Kralj i ministar izađoše. I dok su hodali, naiđoše na putnika-namernika. Namernik im se obrati: "Vrlo sam umoran. Molim vas, recite mi za neko prihvatilište gde bih mogao da se smestim. Nemam novaca."
Kralj mu reče: "Ne znamo mi ni za kakvo prihvatilište u našem gradu."
Namernik uzviknu: "Nemate nikakvo prihvatilište? Pa kakvo je ovo mesto? Da ste vi doputovali u moj grad, lako biste našli gde da se smestite!"
Jedan sredovečan čovek je prolazio tuda i upita: "Šta se dešava? Mogu li da se pridružim ovom razgovoru?" Ovaj čovek uopšte nije prepoznao Kralja.
Namernik reče: "Ja sam iz drugog grada i pitam ovu dvojicu ljudi da li ima neko prihvatilište gde mogu noćas da se sklonim. A oni kažu da nema takvog mesta. Da vi dođete u moj grad bilo bi mesta za vas da se smestite."
Čovek reče: "Ova su dvojica glupaci. Ništa ne znaju o našem kraljevstvu. Naš kralj je tako blag i darežljiv. Zbog njega mi smo svi dobri ljudi tako da nam i nije potrebno posebno prihvatilište. Svaka kuća može da pruži gostoprimstvo. Ako pođete sa mnom, videćete kako sam fin domaćin. I isto tako možete da odete u bilo koju kuću. Ako mi ne verujete, pođite sa mnom i provedite noć. Ova dvojica su glupaci."
Onda se čovek okrenu Kralju i ministru i reče: "Vas dvojica živite ovde i ne znate kako je blag i darežljiv naš kralj? Naš Kralj bi bio šokiran kad bi čuo da kakav putnik ne bi mogao da sebi nađe sklonište. Možda to vas dvojica dolazite iz drugog grada i zato ne znate o našem gostoprimstvu."
Kralj i ministar su ostali potpuno nemi. Konačno rekoše: "Možete li nam reći vaše ime u slučaju da neki drugi ljudi zatraže sklonište. Tada bismo mogli da vas preporučimo. Nikad do sada nismo čuli za čoveka tako dobrog srca."
Čovek reče: "Žao mi je što Kralj ima takve glupake u svom kraljevstvu kao što ste vas dvojica."
Čovek dade Kralju i ministru svoje ime i adresu i odvede putnika-namernika svojoj kući. Čovek je održao svoje obećanje i pružio namerniku izvanrednu pažnju.
Sledećeg dana Kralj je pozvao čoveka u svoju palatu. Bože, kad su vojnici pristigli u njegovu kuću da ga odvedu u palatu, bio je tako uplašen. Rekao je: "Šta sam loše učinio?"
Kad je čovek stigao u palatu, Kralj mu reče: "Bio sam vrlo dirnut tvojom dobrodušnošću." Kralj mu ispriča celu priču i dade mu veliku sumu novca. Onda reče: "Naređujem svojim radnicima da izgrade više prihvatilišta u mom kraljevstvu. Želim da moje kraljevstvo bude gostoljubivo mesto. Ljudi bi trebalo da osete da sam ja stvarno darežljiv, kao što i jesam. Ali sve do sada nisam obezbedio smeštaj za posetioce. Vi ste mi otvorili oči. Od sada nadalje imaćemo prihvatilišta za sve putnike.