Šjama Čaran Lahiri je 26. decembra 1895. jako bolestan ležao. Bio je okružen najbliskijim učenicima i objašnjavao im je neke od omiljenih stihova iz Bagavad Gite. Odjednom je ustao i rekao: “Šta ja ovde radim? Zašto traćim vreme? Krajnje je vreme da idem kući, u svoj pravi dom”.
Nekoliko sati kasnije, tog istog dana, troje njegovih bliskih učenika iz različitih mesta su videli blistavo duhovno telo koje ih je tešilo. Nisu znali da je preminuo; jedino su znali da je jako bolestan. Međutim, kada su otišli u Učiteljev ašram, otkrili su da je umro. Njegovo fizičko telo je bilo mrtvo, ali on je putovao da ih poseti u svom duhovnom telu.

Komentar:

Kada ptica duše izađe iz kaveza tela, lako mogu da je vide oni koji žele da je vide. Tada nestaju ograničenja uma i pojavljuje se beskonačno širenje duše. Kada iskreni tragalac uđe u život neznanja, on kaže sebi: “Šta ja ovde radim?” Kada isti taj tragalac uđe u svet težnje, sebi kaže: “Zašto ne ostanem ovde sve vreme?” Naš zemaljski dom otelovljuje život želje, a naš nebeski dom otelovljuje život prosvetljenja.