Veliki duhovni tragalac koji se zvao Kebalananda je odlazio kod duhovnog Učitelja po imenu Baškarananda da bi proučavao metafizičke teme, iako je zapravo njegov pravi Guru bio Šjama Čaran Lahiri. Jednog dana je Baškarananda zamolio Kebalanandu da u njegovo ime razgovara sa Šjama Čaran Lahirijem. On je hteo da od Učitelja sazna nekoliko duhovnih tajni.
Međutim, kada je Kebalanada to pomenuo svom Guruu, Lahiri je rekao: “Zašto bih ja to uradio? Ako je neko žedan, on uvek odlazi na izvor. Da li izvor dolazi žednome?” Kada je Kebalananda preneo ovu poruku Baškaranandi, Baškarananda se osetio neprijatno i posramljeno, te je lično otišao kod Šjama Čaran Lahirija da nauči duhovne tajne.

Komentar:

Sasvim je prirodno da žedan čovek ide na izvor da ugasi žeđ, jer obično nema i ne može da bude drugog načina. A opet, moramo da znamo i ko je žedna osoba. Ako je žedno bespomoćno malo dete kome nedostaje spoljašnja sposobnost, ili snaga, da dođe do Izvora, tada Izvor, zbog svoje beskonačne Samilosti, mora da priđe detetu koje muči žeđ.
Često je uloga tragaoca uloga malog deteta, a uloga Učitelja je uloga nežne majke. Tragalac detinje plače u jednoj prostoriji u zgradi, a majka trčeći dolazi da zadovolji detetove potrebe. Ali, kada je tragalac zreo u svakom ljudskom pogledu, on treba da dođe Učitelju, Izvoru, ma gde da je, jer će dobiti neizmerno blaženstvo ako ispija Nektar-Blaženost sa Izvora, a takođe će imati priliku da uvaži sopstveni napor da dođe do Izvora.