Jednom je kralj po imenu Nasir Udin postao veoma, veoma pobožan. Odbijao je da uzme novac od blaga svog kraljevstva za svoje lične potrebe. Da bi zaradio još nešto novca, pravio je kopije Korana svojim sopstvenim rukopisom i onda te knjige prodavao. Napravio je i još nekoliko stvari za prodaju, i na taj način pokrivao svoje lične troškove.
Jednoga dana jedan slavni pandit do|e u njegovu palatu da ga poseti. Desilo se da je Nasir Udin tada kopirao Koran, i pandit ga je gledao neko vreme. U jednom trenutku, kralj je prestao da piše i počeo da priča sa svojim gostom. Pandit mu reče, "Vaše Veličanstvo, slučajno ste napravili grešku u reči koju ste prepisivali."
Nasir Udin ja zaokružio reč koju je pandit hteo da ispravi. Onda ju je obrisao i napisao reč koju mu je pandit rekao. Pandit je bio jako srećan što ga je kralj poslušao. Nakon nekog vremena, pandit je napustio palatu. Čim je otišao, Kralj je ponovo obrisao reč i zapisao reč koju prvi put napisao.
Njegovi stražari ga zapitaše, "Zašto to radite? Ako je ta prva reč bila tačna, zašto ste je ispravljali?"
Kralj je odgovorio, "Iako sam ja, možda, Kralj, on je pandit, i u ovoj oblasti on zna mnogo više nego što ja znam. Ali on je u ovom slučaju, ne namerno, napravio grešku. On je pogrešio, a ja sam bio u pravu. Ali da sam mu rekao da greši, njegov ponos bi bio duboko povređen. Ja znam da on zna mnogo više od mene o spisima. Zato sam napisao neispravnu reč, da se on ne bi osećao neprijatno. Ali sada ne želim da ostavim netačnu reč zapisanu. Inače, ko god kupi ovu knjigu imaće neispravnu verziju.
Nije dobro povređivati ljude, čak i ako si u pravu. Za mene ne predstavlja ništa da se ponizim kada je u pitanju znanje. Ali da me je savetovao u vezi vladanja mojim kraljevstvom, zar mislite da bih ga slušao? Upravljanje mojim kraljevstvom je nešto drugo. Ali je, uvek, dobro iskazati poštovanje nekom ako je veliki u svojoj oblasti."