Bio jednom jedan duhovni Učitelj najvišeg kalibra koji je održavao velike javne meditacije nekoliko puta godišnje. Nakon jedne veoma uspešne meditacije, jedan bliski učenik upita Učitelja da li bi bio ljubazan da upozna dva njegova prijatelja za koje je verovao da su jako duhovni. Kako je Učitelj jako voleo ovog konkretnog učenika, on se složio, mada Učitelj obično nije razgovarao sa tragaocima koji bi došli. Kada je učenik predstavio svoje prijatelje, Učitelj je meditirao sa njima jedan trenutak, a zatim upita: "Ima li nešto što bi ste želeli da me pitate?"
Dva tragaoca oklevala su za trenutak, a onda jedan od njih reče: "Učitelju, ja mogu da vidim da si ti veoma veliki i znam da je moj prijatelj tvoj veoma iskreni učenik. Ali, oprosti mi, meni izgleda da su se tvoji učenici ponašali poput idiota ili ovaca, sklapajući ruke i klanjajući ti se cele noći. A ti si izgleda u svemu tome uživao."
Učenik je bio potresen i uvredjen što je neko mogao da kaže takve stvari njegovom Učitelju. Iznutra je proklinjao sebe što je doveo ovog tragaoca Učitelju, ali je spolja samo pokazao svojim prijateljima da je vreme da odu.
Ali Učitelj ih zaustavi i reče: "Čekajte, dopustite da odgovorim na njegovo pitnje. Kada moji učenici sklapaju svoje ruke tokom meditacije, fizičko u meni ne dobija ništa. Za to vreme moje fizičko je poput mrtvog tela. Nije da sam ja pohlepnik koji želi da moji učenici sklapaju svoje ruke ili mi se klanjaju. Ja ne dobijam ništa od takvih paradiranja. Ali kada čine ove stvari, njihovi posvećeni, duševni kvaliteti izlaze u prvi plan i oni mogu više da prime od mene. Kada sam u svojoj najvišoj svesti, moja duša leti kroz mnoge svetove i moja svest preplavljuje salu."
Bliski učenik poklonio se duševno svom Učitelju i upravo je hteo da ode sa svoja dva prijatelja, kad onaj koji je do sada ćutao takodje sklopi svoje ruke i pokloni se Učitelju. Prvi tragalac tada prasnu: "Šta se dešava ako sklopimo ruke samo zato što vidimo da drugi to čine?"
Učitelj se okrete prema njemu i odgovori: "To u potpunosti zavisi od tvog unutrašnjeg osećaja. Ako to ne osećaš spontano, onda ne treba da sklapaš ruke u tom trenutku. Zašto bi imitirao nekoga? Zašto da ohrabruješ licemerje u svom životu?"
Drugi tragalac tiho reče: "Učitelju, ja sam sklopio ruke u nadi da ću i ja osetiti ono što oseća moj prijatelj."
Učitelj se osmehnu: "To je potpuno u redu. Ako sklopiš ruke, fizičko ima posvećeniju svest i ti možeš da dobiješ isto nadahnuće, isti unutrašnji osećaj, kao onaj koji je nagnao nekog drugog da sklopi ruke. Spoljašnje može da pomogne unutrašnjem. Ja sam vrlo ponosan zbog tvoje težnje."
Zatim se Učitelj ponovo okrete prvom tragaocu. "Samo zarad imitiranja, nije dobro da držiš sklopljene ruke ako iza toga nema osećanja posvećenosti. Istina, ako neko sklopi ruke za vreme meditacije, a ti slediš njegov primer, njegovo nadahnuće će možda ući u tebe. Ali otkud znaš da on to ne čini samo zato što je neko drugi to uradio? A taj drugi možda takodje imitira nekoga. Vidiš kako smešno to može da postane."
Tragalac koji je sklopio ruke gledao je Učitelja sa ljubavlju i radošću. "Učitelju, nekoliko puta u toku večeri pogledao si me i ja sam osetio ogromnu unutrašnju snagu. Ali pošto je ovo bila moja prva meditacija sa tobom, nisam bio siguran da li treba da sklopim ruke ili ne."
Učitelj je izgledao zadovoljno. "Tako sam srećan da si dobio nešto od mene. Kad gledam u tebe za vreme meditacije nudeći ti svoj Mir, Svetlost i Blaženstvo, ako tada sklopiš ruke tvoje fizičko će zapravo moći da primi više od mene. Tvoj fizički um, tvoj vital, pa čak i tvoje srce moći će da prime više od mene ako možeš da imaš spoljašnju svest punu poštovanja."
"Učitelju", reče tragalac, "bio sam srećan kada si gledao u mene, ali moram da priznam da bih želeo da si mogao da meditiraš češće na mene. Naravno, ovde je večeras bilo mnogo, mnogo ljudi i ja znam da je za tebe bilo nemoguće da mi pružiš više pažnje."
"Ovde grešiš", reče Učitelj. "Na javnim meditacijama i na mojim redovnim meditacijama, moja svest ispunjava sobu. Neki ljudi, kad misle da gledam u osobu do njih i da dolazi red na njih, smesta sklope ruke i postanu sama pažljivost, revnost, posvećenost i težnja. Zatim, čim pomisle da je prošao njihov red, oni prestaju da teže i prestaju da meditiraju. Opuste se i čekaju da ponovo dodje red na njih. Ali ja ponekad varam. Skrenem pogled trenutak ili dva, a onda ponovo pogledam u učenika. Tada je on uhvaćen.
"Takodje, iako možda gledam u nekoga u prvom ili drugom redu i moja puna spoljašnja pažnja je na toj osobi, u tom istom trenutku ja se možda takodje iznutra koncentrišem na nekoga u zadnjem redu. Jadni ljudi u pozadini misle: "Kad će doći red na nas? On nikad neće stići do nas.' Ali oni bi trebalo da znaju da je mislim na njih i meditiram na njih. Možda gledam one u prvih nekoliko redova, ali moja unutražnja pažnja i vodjstvo su za sve. Vi ljudi ne shvatate da ja mogu da radim mnogo stvari odjednom. Moja koncentracija je na mnogo stvari."
Učiteljev učenik reče: "Učitelju, oduvek sam mislio da kad gledaš u nekoga, tvoja puna koncentracija i pažnja je na toj osobi. Možeš li da objasniš šta si zapravo hteo da kažeš?"
"Kad gledam neku osobu", objasni Učitelj, "moja puna koncentracija, ljubav i pažnja jeste na toj osobi, ali neko drugi ko gleda u mene lako može da primi od mene više nego što taj konkretni učenik prima zato što su njegova težnja, posvećenost i prijemčivost snažnije. Dogodilo se mnogo puta da neko blizu osobe na koju meditiram, ko gleda u mene u tom trenutku, prima moju Svetlost u ogromnoj količini. Za vreme cele meditacije svaki tragalac treba da teži da primi beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo koje nudim svima u svakom trenutku."
Tragalac reče: "Želeo bih da sam to znao ranije."
"Učitelju", reče drugi tragalac, "ja sam uvek mislio da se od nas očekuje da meditiramo otvorenih očiju, a video sam neke od tvojih učenika kako meditiraju sklopljenih očiju."
"Ponekad su ljudi veoma lukavi", reče Učitelj. "Kad gledam u nekoga koga oni ne vole, nekoga koga smatraju svojim neprijateljem, oni vrlo čvrsto sklope oči tako da ne vide kako se koncentrišem na njega. Zatim, kada misle da je prošao red njihovog neprijatelja, oni ponovo otvore oči. Ili ako vide da treba da pogledam u nekog na koga su ljubomorni, oni zatvore svoje oči i čekaju nekoliko minuta dok ne pomisle da je njegov red prošao.
"Ali svako bi trebalo da meditira na Učitelja sve vreme. Zašto da meditirate na ledja osobe ispred vas i pokušavate da dobijete svoju spoznaju na taj način? Ili zašto da držite svoje oči zatvorene i ostanete u svom sopstvenom svetu? Vi nećete sami sebi dati spoznaju. Da ste to mogli, ne bi ste došli kod mene. Meditirajte na Učitelja u udjite u njegov svet, njegovu božanstvenost."
Tragalac koji se prvi obratio Učitelju reče: "Učitelju, oprosti mi moje neznanje. Bio si vrlo strpljiv sa mojim pitanjima i ja sam na tome veoma zahvalan. Nikad nisam mogao da razumem zašto tragaoci pokazuju tako mnogo spoljašnje posvećenosti prema svojim Učiteljima, ali sada mislim da konačno razumem."
"Obojica ste", reče Učitelj dvojici tragalaca, "primili moju Svetlost prema svojoj sposobnosti. Veoma sam zadovoljan vama." Zatim se Učitelj polako pokloni trojici prijatelja i odšeta.