Jednog dana Troilanga Svami je bio sa svojim učenicima kada mu je prišao neki uglađeni bengalski gospodin srednjih godina u novom dotiju i namirisan uljem. Na veliko iznenađenje svojih učenika, Troilanga Svami je tog gospodina zagrlio.
Svi su ga pitali: “Kako možeš da zagrliš nekoga ko je tako uglađen i neduhovan? U njemu nema nimalo duhovnosti”.
Troilanga Svami im je odgovorio: “Budale jedne, vi ga ne prepoznajete. Morali biste da se odreknete svega u životu, da sve napustite, da biste dostigli duhovni nivo njegove svesti. Ni u svom najvišem stanju svesti ne možete da mu budete ravni. Za njega je ništavno to što nosi čistu, novu, ispeglanu odeću ili što koristi parfem. On je dostigao takvu duhovnu visinu da štagod da nosi ili čini na njega nimalo neće uticati. Ne možete da sudite o ljudima po njihovom spoljašnjem izledu. On je zaista veliki tragalac, jedna izuzetna duša”.
Troilanga Svamijeve reči su se pokazale kao tačne. Taj čovek se zvao Šjama Čaran Lahiri i kasnije je bio poznat kao veliki duhovni Učitelj.

Komentar:

Kada neko zna dobro da peva pesmu odricanja od sveta, onda nikada ne može da ga privlači pesma posedovanja sveta, a kamoli ples iskušenja sveta. To nimalo ne utiče na njegovo božansko ostvarenje u unutrašnjem svetu, kao što ne utiče ni na njegov ljudski učinak u spoljašnjem svetu. On je nalik brodu koji je u vodi a, istovremeno, voda na njega uopšte ne utiče.