Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je živeo u blizini Himalaja. Dva puta nedeljno on bi meditirao sa svojim učenicima u svojoj sopstvenoj kući i delio sa njima svoju najvišu meditaciju. Jedne večeri, dok je sedeo sa svojim učenicima, jedan od njegovih učenika udje kasno. Učitelj ga pogleda i reče: "Rakal, zašto si tako ljut? Jesi li zato zakasnio?"
Rakal je izgledao potpuno zaprepašćen time što je Učitelj mogao da pročita njegove misli. On sede na svoje mesto, nem od zaprepašćenja, i upravi svoje oči prema Učitelju.
Učitelj se okrete drugim učenicima i reče: "Ja mogu da vidim vaša suptilna tela. Ako osoba planira nešto destruktivno, ja vidim tu destruktivnu silu u njenom suptilnom obliku pre nego što se ona ispolji na fizičkom planu. Ili ako je neko jako ljut ili nezadovoljan sa mnom, ja to vidim pre nego što može da kaže ili učini nešto."
"Ali, Učitelju", reče jedan učenik, "zašto bi neko od nas ikad bio ljut ili nezadovoljan tobom?"
"Svi učenici bacaju svoje negativne sile u mene", odgovori Učitelj. "Ja sam krivac za sve. Sad, zašto je Rakal ljut na mene? Nisam ga video danas. Ali on me proklinje zato što se posvadjao sa jednim drugim učenikom. On ne projektuje svoju ljutnju na osobu sa kojom se posvadjao. Umesto toga on je projektuje na mene. Učenik koji se upravo posvadjao sa drugim učenikom kaže mi iznutra: 'Zašto si prihavtio takvog nitkova za učenika? On je tako nebožanski.' Ja sedim kod kuće u svojoj stolici i nisam čak ni video tu osobu u toku dana, ali njegovo suptilno telo mi dolazi i ja vidim ljutnju u suptilnom telu. Zatim, posle nekoliko sati, vidim učenika i vidim istu ljutnju na njegovom licu."
"Učitelju", upita isti učenik, "kako je moguće da se deo nas naljuti ili da deo od nas učini nešto, ne samo bez našeg spoljašnjeg znanja, već i bez našeg pristanka, kao što se to dešava? Kako možemo da budemo tako podeljeni?"
"Sine moj, to je sasvim moguće. Znaš, ponekad se dešava da je suptilni život prihvatio duhovni život, ali fizički um sve vreme sumnja. Prihvatanje i vera su tu u suptilnom, ali fizičkom treba vremena. Ono će možda prihvatiti moju stazu dva dana ili dva meseca ili dve godine kasnije. Sve to vreme osoba dolazi kod mene redovno i posvećeno samo zato što su me njeno srce i duša prihvatili, iako njegov um nije.
"Unutrašnju veru vi ljudi već imate. Inače, ne bi ste vodili duhovni život. Ali spoljašnja vera mnogima od vas još uvek nedostaje. Spoljašnja vera nije samo mehanička stvar. Vi svi imate unutrašnju veru, ali vera koja je potrebna u vašim spoljašnjim aktivnostima nedostaje. Ako i sve dok nemamo veru na svakom planu našeg postojanja, ne možemo spoznati Istinu.
"Ponekad mi učenici kažu stvari iznutra, ali mi ne kažu spolja. Komunikacija se odvija na unutrašnjem planu, gde su prijemčivi za moju Svetlost. Neki primaju moju Svetlost iznutra, zato što njihovo unutrašnje biće prima, ali oni se opiru najveći deo vremena. Ima i drugih učenika koji su razvili vrlo dobru sposobnost prijemanja. Čak i ako im se ja ne obraćam, oni primaju Svetlost od mene. Ali ima mnogo onih sa kojima satima razgovaram telefonom ili lično, ali čak nitada oni ne primaju moju Svetlost. Čak i ako im spolja kažem da želim da im dam nešto Svetlosti ili da im pomognem, oni to ne prihvataju. Imaju iste probleme iznova i iznova."
"Učitelju, poče jedan od učenika, "meni se čini da ako mi ne želimo da ti pravimo probleme sve vreme, treba da se trudimo da budemo srećni. Zar nije tako? Ja sam najsrećniji kad te vidjam onoliko često koliko je moguće, pa dolazim na sve meditacije i druge proslave koje imamo. Ali, Učitelju, vrlo često vidim da moja braća i sestre ne dolaze, a mislim da nemaju jako dobar razlog da odsustvuju."
"Tačno je, sine moj, da mnogi ne dolaze na sve naše meditacije i proslave mada bi mogli. Kao što ti kažeš, ja želim da svako bude srećan. Ako ih čini srećnim da ostanu kod kuće i spavaju, to je njihova stvar. Ako ih čini srećnim da dodju, tim bolje. Ali želim da kažem da neki ne dolaze na različite proslave samo zato što oni ne učestvuju. Samo zato što drugi učestvuju, a oni ne, oni ostaju kod kuće. Šta rade u to vreme? Ne mislim da meditiraju i uzdižu svoju svest kod kuće. Ako ne dolaze da bi radili nešto drugo što ja tražim od njih da urade, to je druga stvar. Ali ima mnogo, mnogo onih koji ne dolaze na mnoge proslave samo zbog svoje ljubomore. Znaju da drugi nastupaju tih dana i da ću ja ceniti te druge. Siguran sam da su neki bolesni, ali ne razboleva se tako mnogo ljudi u isto vreme.
"Takodje, moram da dodam da se uglavnom žene ponašaju ovako. Muškarci imaju čudesna ograničenja, bezbrojne mane, ali kada je u pitanju dolazak i gledanje proslave, oni će makar doći. Oni će doći, a onda će kritikovati i proklinjati sebe što su gubili vreme. Ali žene od samog početka neće da dodju, ne zato što su radile do kasno prethodne noći, ne zato što im nedostaje interesovanje, već zato što im nedostaje unutrašnje jedinstvo. Mnogi ljudi kažu da oni ne idu na predstave zato što su već gledali tu predstavu. Ali ako sam video kako neko glumi odredjeni lik pre dve godine, zar je to razlog da ga ne pogledam sada ponovo? To je samo letargija ili ljubomora.
"Neki ljudi imaju utisak da ako oni ne dodju, niko neće primetiti, jer je tako mnogo drugih tu. Ali mnogi imaju istu ideju i, kao rezultat, tridesetoro ili četrdesetoro ne dodju. Tada su svi uhvaćeni na delu.
"Deco moja, ja ne želim da beskrajno trošim svoje vreme grdeći vas, ali želim da znate šta će zaista vas učiniti srećnim i mene učiniti srećnim. Da vas spavanje ili odmaranje zaista čini srećnim, ja bih od vas tražio da to radite. Ali jedino je jedinstvo, duševno učestvovanje, ono što može zaista da stvori sreću i radost u vašem životu težnje. Molim vas, nemojte se boriti jedni sa drugima; ne budite više ljubomorni jedni na druge. Svi ste vi u istoj porodici i vaša unutrašnja harmonija i jedinstvo je ono što će vam pomoći da se najbrže sjedinite sa Svevišnjim."