“Učitelju, Učitelju! Danas bar želeo bih da budeš iskren sa mnom. U poslednje vre-me stalno si se šalio sa mnom. Molim ti se da budeš iskren i ozbiljan danas.”
“Kada sam to bio neiskren prema tebi, sine moj?”
“Učitelju, oprosti mi. U stvari, mislio sam da ovih dana ne ponireš duboko u sebe kako bi odgovorio na moja pitanja.”
“Dete moje, moji odgovori zavise od vrste pitanja koja mi postaviš. Oni u celosti zavise od vrsta pitanja koja mi postaviš.”
“U redu, Učitelju, danas ću ti postaviti nekoliko najozbiljnijih pitanja. Moje prvo pitanje je, koliko je godina ili inkarnacija bilo potrebno tvom Učitelju da realizuje Boga?”
“Sedam dugih inkarnacija.”
“Sedam dugih inkarnacija? Ne mogu da verujem!”
“Ko želi da veruješ u to? Ko te moli da veruješ u to?”
“Žao mi je. Učitelju, moje drugo pitanje je, koliko godina ili koliko inkarnacija ti je trebalo da realizujuš Boga?”
“Tri brze inkarnacije.”
“Bilo ti je potrebno tri inkarnacije da realizuješ Boga? Ti si tako veliki Učitelj. Kako to da ti je bilo potrebno tri inkarnacije?”
“Šta nije u redu sa tim, sine moj?”
“Ništa, Učitelju. Ali čitave tri inkarnacije? Uostalom, drago mi je da je moj Učitelj realizovao Boga u samo tri inkarnacije, dok je njegovom Učitelju bilo potrebno sedam inkarnacija.”
“Dakle ponosiš se svojim Učiteljem?”
“Naravno. Siguran sam da si daleko prevazišao svog Učitelja. Tako, trebalo bi da sam ponosniji na tebe nego što sam sad.”
Učitelj je poklonio svom učeniku sladak osmeh i rekao, “Volim tvoju nevinu mudrost.”
“Učitelju, ovo je moje treće pitanje. Koliko inkarnacija će biti potrebno meni da realizujem Boga?”
“Samo jedna kratka inkarnacija.”
“O Učitelju, sad si izgubio svu svoju ozbiljnost još jednom. Kako mogu ja da realizujem Boga u jednoj inkarnaciji, kad je tebi bilo potrebno tri inkarnacije a tvom Učitelju sedam inkarnacija? To je nemoguće!”
“Zašto, moje dete? Zašto?”
“Učitelju, nikada te nisam razumeo, i nikada te neću razumeti.”
“Ne moraš da me razumeš. Treba samo da mi veruješ. Dozvoli mi da ti svoju filozofiju pojednostavim i učinim jasnijom. Hajde da mog Učitelja smatramo za seljanina. Seljanin ne dobija tako mnogo mogućnosti da studira kao neki varošanin. Uz velike teškoće on ide u školu. Uz velike teškoće on uči i postaje čovek znanja. To je bio slučaj sa mojim Učiteljem. A ja sam bio kao neki varošanin. Prirodno je da sam imao više mogućnosti za učenje od mog Učitelja seljanina. Dakle ja nisam imao toliko poteškoća kao on da učim i budem čovek znanja. Sada, ti si moj duhovni sin. Ti si kao građanin. Ti imaš svaku moguću priliku da ideš u školu i budeš čovek učenja. Tako je za tebe lako da stekneš znanje.”
“Ali Učitelju, još uvek te ne razumem.”
“Nikad me nećeš razumeti. Odlučio sam da od sada nadalje preuzmem razumevanje umesto tebe za tebe.”
“Učitelju, ja zaista ne želim da se izjednačavam s tobom u duhovnosti.”
“Dete moje, ja želim ne samo da se izjednačiš sa mnom u duhovnosti, nego i da me prevaziđeš.”
“Učitelju, sa tvoje strane to je najljubaznija, blagoslovena želja, a sa moje strane takva misao je ništa do čista glupost i apsurd.”
“Sine moj, moj Učitelj je realizovao Boga, ja sam realizovao Boga i ti ćeš realizovati Boga. Sada, ja sam prevazišao svog Učitelja. A kako sam ja prevazišao svog Učitelja, ti ćeš takođe prevazići mene.”
“Ali Učitelju, kako bih se ja usudio da te blagosiljam? Ti savršeno dobro znaš da sinu nije dozvoljeno da blagosilja svog oca bez obzira kako on velik postao i bez obzira koliko je njegov otac neobrazovan i nenačitan .”
“Sine, daješ mi mudrost zemaljsku. Ja želim da ti dam mudrost nebesku. Kad sin realizuje Boga, on je u savršenoj poziciji da blagosilja svog oca, jer on je u stalnoj vezi sa Najvišim. Kad on blagosilja svog oca u to vreme, to je upravo kao da ga je sam Bog blagosiljao.”
“Ali Učitelju, ako su obojica, i otac i sin, jednako realizovani, kako može sin da blagosilja oca?”
“Zašto ne? Mogu da blagosiljaju jedan drugog. A kao što sam ti već rekao, ti ne samo da bi trebalo da se izjednačiš sa mnom, nego i da me prevaziđeš. Tako, bez i najmanjeg mogućeg oklevanja, mogu reći da ti je dozvoljeno da me blagosiljaš.”
“O Učitelju, udovoljio sam ti na hiljade načina, stotinama puta. Naravno, po tvojoj milosti ja sam svaki put uspeo. Učinio si me bezuslovnim svojim učenikom. Hoće li ikad biti moguće, Učitelju, da zamolim da ti budeš bezuslovan prema meni, makar jednom u ovom životu?”
“Sine, uvek sam bio bezuslovan. Da nisam bio bezuslovan otkako sam te primio za svog istinskog učenika, do sad bi me ostavio. A to ne važi samo za tebe, već za svu moju duhovnu decu. Uvek sam bio bezuslovan Učitelj svojim učenicima. Sam Bog naučio me je ovoj najuzvišenijoj, tajnoj lekciji. Da nisam bio bezuslovan, nijedan učenik ne bi hteo ili ne bi mogao da ostane sa mnom niti jedan dan.”
“Učitelju, to ti uistinu verujem, Ali, hoćeš li mi ispuniti moju poslednju molitvu na zemlji?”
“Naravno da hoću.”
“Onda, Učitelju, ne dozvoli mi nikad da se izjednačim sa tobom, a kamo li da te prevaziđem. Želim da uvek budem uz tvoja stopala. Želim da uvek ljubim prašinu sa tvojih stopala. Govorio si mi iznova i iznova da si na svet došao da svakog učiniš srećnim. Pošto to jeste tako, molim te, usreći me. Molim te, drži se svoje filozofije da mi svi napredujemo neprestano u sveprevazilazeće Onostrano. Kao što si ti daleko ispred mene sada, želim da uvek budeš daleko ispred mene. Ti pevaj pesmu svog najvišeg samoprevazilaženja sa svojih visina, a meni dozvoli da stalno pevam pesmu sopstvenog samoprevazilaženja sa sopstvenih visina.”
“Sine, u ovom svetu, kad dve osobe ne nađu zajedničke stavove, da bi načinili kompromis, uvek je pametno za jednog da se preda. Tako ću se ja predati tvojoj najfascinantnoj filozofiji, jer ti nisi rad da se predaš mojoj najprosvetljujućoj realizaciji.”