Bio jednom jedan veliki duhovni Učitelj koji je bio vrlo poznat i po svojoj duhovnoj visini i po svojim literarnim sposobnostima. Učitelj je objavio nebrojeno mnogo knjiga eseja, kratkih priča, drama i pesama, koje su čitali i cenili njegovi učenici i sledbenici, kao i duhovni tragaoci širom sveta. Jednoga dana jedan pesnik, učenik toga Učitelja, došao je Učitelju pošto je pročitao Učiteljevu najnoviju knjigu poezije.
"Učitelju, ti znaš da sam ja uvek bio veliki obožavalac pesnika u tebi. Napisao si hiljade pesama i još uvek izgleda da tvojoj kreativnosti nema kraja. Ali ja znam, Učitelju, da je izvor tvojih poetskih postignuća tvoja duhovna visiha. Već dugo želim da me poučiš o poeziji i poetskom stilu sa duhovne tačke gledišta. Takodje, mada ti pišeš pre svega za tragaoca u nama, želeo bih da znam kako bi kritičar u nama trebalo da čita tvoju poeziju."
"Sine, hajde prvo da definišemo šta podrazumevamo pod stilom. Ako je u pitanju metrika ili poetska ritmika, onda želim da kažem da sam znao i još uvek poznajem englesku metriku jako dobro. U mojim ranijim pesmama koje sam napisao u Indiji, bio sam jako veran i posvećen engleskoj metrici. Ali svaki pesnik ima svoj način da izrazi svoje unutrašnje iskustvo, svoju unutrašnju viziju; tako svaki ima svoj sopstveni stil. Sada, kad živim u Americi, slobodoljubivoj zemlji, počeo sam da koristim prednosti ovog ideala slobode. Ja sada pišem u modernom stilu, odbacivši takozvani engleski metrički stil koji sam nekada koristio. Moj sadašnji stil, ipak, neće se uklopiti ni u jedan postavljeni kalup, poput onog u kome moderni svet piše, ili onaj koji možeš nazvati ultra-modernim stilom. Ja ne mogu da pišem u takvom stilu.
"Što se tiče kvantiteta, sine moj, želim da ti kažem da ću nastaviti da pišem i pišem, jer mi je Svevišnji obećao da će On biti odgovoran za kvalitet moje poezije. Pošto mi je On to rekao, a ja Mu verujem, ja ću nastaviti da pišem. Moja je odgovornost da stvaram i nudim svoje delo, a Njegova je odgovornost da inspiriše izvrsnost u mome delu, pošto On stvara u meni i kroz mene. Ako mi dodje inspiracija da pišem mnogo, u toku jednog dana mogu da napišem 360 pesama. Ako ona ne dodje, može da potraje tri ili četiri nedelje dok napišem isti broj. Za vreme moje poslednje predavačke turneje napisao sam 1000 pesama za tri nedelje, nezavisno od toga što sam držao jedno, ponekad i dva predavanja dnevno, susretao se sa učenicima i leteo iz jedne zemlje u drugu. Čak i za vreme sati i sati koje smo proveli vozeći se kolima, mi nismo razgovarali i ja sam nastavio da pišem i pišem."
"Učitelju, ono što najviše zadivljuje jeste to da kod tebe kvantitet i kvalitet izgleda idu zajedno."
"Kao što sam ranije rekao, sine moj, pošto je to Volja Svevišnjeg, ja se neću uzdržavati od pisanja i dok pišem Svevišnji će voditi računa o kvalitetu. Ja imam i neki svoj sopstveni standard. Kada pišem pesme, samo u vrlo, vrlo retkim slučajevima one budu ispod tog standarda. Inače, pesnik u meni i kritičar u meni stalno idu zajedno; moja vizija i moja pravednost idu zajedno.
"Sad, kad je u pitanju kriticizam, moramo biti veoma pažljivi. Tačno je da mora da postoji neka vrsta standarda, literarnog ili nekog drugog, ali vrlo često kritičari govore neke stvari samo radi kritikovanja, da bi se osećali važni ili veliki. Koliko velikih pesnika, da ne govorimo o drugima koji su zadobili svetsku slavu, je bilo nemilosrdno uništeno svetskim kriticizmom koji je bio apsolutno nezaslužen. Ti ljudi mogli su učiniti značajne stvari za Majku Zemlju, ali svojim nemilosrdnim kriticizmom svet je razorio njihove živote. Svetska ljubomora, sumnja, podozrivost, samoživost i druge nebožanske osobine bačene su na mnoge velike pesnike, slikare, pisce i druge, i zbog ovakvog negativnog pritiska neki od njih razvili su ozbiljne bolesti i umrli.
"Najveći indijski pesnik, Tagore, takodje je bio žrtva nemilosrdnog kriticizma, posebno pre nego što je dobio Nobelovu Nagradu za svoju poeziju. Kritičari nisu videli nikakvu vrednost, nikakav smisao, u većini njegovih dela. Govorili su da je to sve apsurd. Ali kada je Tagore dobio Nobelovu Nagradu, isti kritičari koji ranije nisu ništa videli u njegovim pesmama iznenada su otkrili da su one pune značenja i da sadrže neuporedivu visinu i dubinu.
"Bog zna koliko ću još hiljada pesama napisati ako ostanem na zemlji još nekoliko godina. Moja deca će morati to da izdrže. Nekima od njih možda je muka od mojih pesama, znam; ali je ću učiniti da im bude još više muka. Nekim mojim učenicima se nikad ne smuči, jer oni nisu probali tu nebožansku voćku. Oni su stvarno pametni i mudri. Ali neki koji nisu ni pametni ni mudri čitaju moje pesme i teško im je da ih sve svare, i tako oni pate."
"Učitelju, ti e šališ na račun svojih literarnih sposobnosti, ali ti znaš dobro koliko mnogo tvoji učenici čitaju i cene tvoje pesme. Mi smatramo da su one od velike pomoći u našem duhovnom životu. Meni nije dosta i nikad mi neće biti dosta tvoje poezije."
"Dete moje, ja sam ponosan na tebe. Istina, ima učenika koji čitaju moje pesme i kojima one nikad ne dosade jer, bez obzira šta ja pišem, oni pokušavaju da oblikuju svoje živote prema mojim rečima. Oni iskreno žele da oblikuju svoje živote prema mojom volji. Oni osećaju da bez obzira kakav sam ja - božanski ili nebožanski - oni žele da budu moji sopstveni. Učenici koji su došli do ove spoznaje zaista me zadovoljavaju na moj sopstveni način."