Bio jednom jedan indijski duhovni Učitelj koji je mnogo godina živeo i podučavao na Zapadu. Jedno veče, posle meditacije, Učitelj je želeo da ponudi svojim učenicima neki vrlo poseban prašad koji mu je poklonio tragalac koji se upravo vratio iz posete Indiji. Ali kad je Učitelj sišao stepenicama da kaže svojim učenicima da će da podeli prašad, svi su razgovarali tako glasno da ga niko nije čuo. Nekoliko učenika je primetilo Učitelja na vratima i došlo da uzme prašad od njega, ali većina nije obraćala pažnju na njega. Jeli su i razgovarali sa svojim prijateljima. Na kraju se Učitelj naljutio i zamolio neke svoje bliske učenike da narede svima da se popnu gore u sobu za meditaciju.
Kada su svi posedali, Učitelj reče: "U Indiji, kada primamo prašad od Učitelja, to je najbolji oblik meditacije, najveći blagoslov. Uzimanje prašada predstavlja trenutno uvećanje posvećenosti. To je velika pomoć tragaočevom životu discipline i njegovom unutrašnjem napretku. Tragaoci vape i mole se danima i mesecima da bi mogli da odu u hram da prime prašad od njihovog omiljenog božanstva. Kada konačno dobiju prašad, oni ga uzimaju kao najviši blagoslov i milost. A ovde, kad ja nudim prašad, kod mojih učenika ne postoji pravilan unutrašnji stav. Prašad nije nešto što treba uzeti olako, prihvatiti ili odbiti prema kako vam je volja."
"Ali, Učitelju", reče jedan mladić, "ja nikad nisam razumeo kako hrana koju pripremaju ljudska bića može biti tako posebna."
Učitelj nije ni pokušao da sakrije svoje nezadovoljstvo zbog ovog pitanja. "Koliko puta sam vam rekao da kada se hrana duševno ponudi božanstvu hrana postaje blagoslovena i pročišćena. Čak i ako se neko svadjao ili tukao dok ju je spremao, pošto ima vere u tog konkretnog boga, taj bog blagoslovi njega i njegovu hranu. Ovde na Zapadu mi nemamo tu vrstu implicitne vere. Pošto smo završili sa kuvanjem, mogli bi smo da zamolimo Boga da pročisti hranu, ali mi čak i ne pomišljamo da je ponudimo Svevišnjem radi zaštite, pročišćenja ili posebne milosti. Trebalo bi, ali mi to ne činimo."
Mladićeva supruga ustade. "Učitelju, sve si nam sasvim razjasnio. Od sada, ja ću svesno da nudim hranu koju skuvam Svevišnjem radi Njegovog blagoslova. Ali zašto si tako nezadovoljan pitanjem koje je moj muž postavio?"
Učitelj reče: "Ja vam ljudi godinama nudim prašad, ali kada vam ga dajem, muž će poslati svoju ženu, kao opunomoćenika, da uzme blagoslov za njega, a roditelji će poslati svoju decu. Sad, razlog što ti ljudi ne mogu da dodju nije što rade nešto veoma hitno ili važno. Ne, oni tračare na donjem spratu, uživaju u najobičnijim razgovorima; ali ne mogu da se popnu da uzmu prašad. Ponekad, da bih uhvatio svakoga, ja stojim na stepenicama dok svi izlaze iz sobe za meditaciju, ali čak i tada, neki ljudi ne uzmu prašad od mene. Oni tome ne pridaju nikakvu važnost."
Jedan učenik se pobuni: "Učitelju, današnji dan je bio jedan nesrećni izuzetak. Obično većina nas uzme prašad od tebe."
"Da", reče Učitelj, "mnogi dodju, uzmu ga, ali ga ne uzmu ozbiljno i duševno. Primaju prašad tek tako, gledajući u nekog drugog ili razgovarajući ili jedući. Na sve moguće načine pokazuju nepoštovanje. Od šezdesetoro ili sedamdesetoro, jedva troje ili četvoro prime prašad od mene posvećeno."
"Ali, Učitelju", upita jedan učenik, "kako to da mnogi ljudi izgledaju jako posvećeni tebi u tom trenutku, a ti ipak kažeš da ne pokzujemo dovoljno poštovanja?"
"Da, neki ljudi su lukavi; oni pokazuju lažnu posvećenost koliko je god moguće. Njihove ruke prosto drhte kad dodju da prime prašad. Oni pokazuju drugima da samo što se ne onesveste kraj mojih stopala. Ali ja želim da vam kažem ljudi da posvećenost nema nikakve veze sa rukama; ona je stvar srca."
Svi učenici osećali su se jadno zato što su razočaravali Učitelja na ovaj način tako mnogo godina. Jedan stariji učenik reče: "Učitelju, ti si u pravu i nama je žao što smo bili tako glupi. Ali moraš i da nam oprostiš. Nama su tako nepoznati vaši indijski običaji kao što je prašad, koji si nam upravo objasnio, ili druge stvari koje ti ponekad pomeneš, kao što je pravilan način da se nešto uzme od Učitelja."
"Tačno", reče Učitelj. "Kad je u pitanju uzimanje prašada ili nečeg drugog od mene, govorio sam svojim učenicima iznova i iznova da ne koriste levu ruku. Možete reći šta god želite, možete me nazvati sujevernim ili neznalicom, ali ja znam da ako ne možete da koristite obe ruke - što je po meni najbolje - onda je bolje da primite nešto svojom desnom rukom. Leva i desna ruka su ravnopravne u Božjoj tvorevini, tačno; sve je Božja tvorevina. Ali zašto ja koristim svoju glavu, a ne svoju nogu da dotaknem stopala svog Učitelja? Ja znam da je to najbolje u meni i to je ono što želim ponizno da ponudim Učitelju."
Jedna mlada devojka reče: "Učitelju, ja sam levoruka. Da li će to nešto da utiče na ovo što si upravo rekao?"
Učitelj nije mogao da se ne nasmeje. "Šta da radim sa svojom Zapadnom decom? Ako si levoruka, a eto imaš indijskog Učitelja koji želi da koristiš svoju desnu ruku kada primaš nešto od njega, molim te da ga poslušaš. Treba da osećaš da Učitelj vrlo naporno radi da ti ugodi, da spusti Mir, Svetlost i Blaženstvo u ogromnoj količini. Učiteljev zadatak je mnogo teži od tvog zadatka koji se sastoji u tome da koristiš svoju desnu ruku umesto svoje leve ruke. Pošto je taj zahtev tako jednostavan da ga ispoštuješ, treba da osećaš da moraš da pokušaš da udovoljiš svom Učitelju makar na ovaj način. Koliko puta sam zahtevao od svojih učenika da koriste ili obe ruke ili svoju desnu ruku, ali je njima to još uvek teško da zapamte."
"Učitelju", reče jedan učenik, "razlog što to zaboravljamo je delimično u tome što je to tako strano našoj kulturi."
"To nije pitanje navike ili kulture", reče Učitelj. "To je pitanje posvećenosti i duševnosti. Čak i dete, kada ostaje u duši, zna šta je najbolje da se učini. Ono zna šta je posvećenost. Prošle nedelje igrao sam se sa četvorogodišnjim dečakom oko pola sata. Iznenada, on je došao i stao ispred moje stolice i rekao: 'Volim te, volim te, volim te, volim samo tebe.' Zatim je uzeo moje stopalo, podigao ga do svoga lica i poljubio moj veliki palac. Vidite sad, umesto da podigne moje stopalo do svog lica, dete je moglo da igra fudbal sa mojom nogom ili da me šutne. Deca često čine stvari poput ove kada se igram sa njima. Ali ovo dete, kada je postalo jedno sa svojom dušom, znalo je značenje posvećenosti."
"To je zaista izvanredno", reče jedan učenik.
"Da", odgovori Učitelj. "Drugo veče imao sam veoma drugačije iskustvo. Kad sam blagosiljao petogodišnju devojčicu, ona je stavila svoju ruku na moju glavu kao da mi vraća moj blagoslov. Pogledajte njenu svest. Za razliku od dečaka, ona nije pokazala ni malo posvećenosti. Posvećenost mora da bude spontana. Želim da sva moja duhovna deca gaje unutrašnju i spoljašnju posvećenost."
Upravnik Učiteljevog ašrama ustade i pokloni se Učitelju. "Učitelju, učinio si da nam sve bude vrlo jasno", reče. "Molimo te da nam oprostiš našu raniju bezosećajnost i neznanje. Od sada ćemo ti iskazivati unutrašnju i spoljašnju posvećenost i poštovanje koje zaslužuješ."
Zatim su učenici prišli Učitelju jedan po jedan i posvećeno primili njegov blagoslov i prašad.