Jednom je presto Bengala zauzeo Kralj koji se zvao Firucšah, koji je došao iz Abisinije. Vladao je Bengalom sa velikom ljubavlju i velikodušnošću. Bio je posebno dobar prema siromašnima i uvek im je davao milostinju, bez obzira kojoj kasti su pripadali. čak i ako su se ljudi samo pravili da su siromašni, Kralj bi im opet davao novac. Kada su mu ministri prigovarali, rekao bi, "Ako oni kažu da su siromašni šta, šta ja tu mogu?" Njegovi ministri nisu voleli njegovu darežljivost i uvek su se trudili da uštede novac. Ali ih Kralj ne bi slušao.
Jednom Kralj Firucšah reče svojim ministrima da hoće da da veliku sumu novca siromašnima. Ministri su bili zaprepašteni. Govorili su među sobom, "Možda on ne zna koliko, zapravo, gubi kada poklanja svoje blago. "Zbog toga su sve zlatnike i nakit koji su trebali da budu dati tog dana doneli u jednu sobu u palati. Onda su pozvali Kralja da dođe i vidi blago. Rekoše mu , "O Kralju, ti uvek želiš da poklanjaš skupe stvari siromašnima. Srećni smo da ćeš ovaj put dati tako mnogo novca."
Potajno su mislili da će Kralj, kad vidi blago u sobi, biti iznenađen i zaprepašten kako mnogo daje. Mislili su da će reći ,"Zar ja toliko mnogo blaga poklanjam? Ne, toliko ne mogu dati. Dajte samo četvrtinu ili polovinu ovoga." Osećali su da će na ovaj način moći da zaustave Kralja da ne daje toliko novca siromašnima.
O Bože, umesto toga Kralj reče, "Budale, bar četiri puta od više od ovoga blaga želim da dam siromašnima. četiri puta veći iznos će me zadovoljiti."
Tada im Kralj naredi da poklone četiri puta više novca nego što su sakupili u sobi.