Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je imao samo dvadeset učenika. Većina njegovih učenika su bili iskreni, posvećeni i težeći. Samo su ih dvoje ili troje bili neduhovni i nebožanski. Jedna od tih neduhovnih učenica bližila se svojoj sedamdesetoj i bila najstarija učenica tog Učitelja, što se tiče godina. Ta starija žena je imala običaj da dvaput nedeljno dolazi i plače pred Učiteljem. Plakala bi i plakala, a kad bi je Učitelj upitao šta ne valja, uvek bi odgovorila: "O, jednog dana ću ti reći. Jednog dana ću ti reći".
Tako je to išlo oko godinu i po. Onda, jednog dana ona reče: "Žao mi je, ali moram da ti kažem da je moj muž poslednjih nekoliko godina bio veoma bolestan. Sad je doživeo manji moždani udar; ne može da pokreće svoju desnu ruku. Dok smo oboje bili mladi, bili smo veoma dragi jedno drugom, ali sada se mrzimo. Ostali smo zajedno zato što bi nam se ljudi mogli podsmevati ili nas osuđivati ako se raziđemo. Ipak, osećam se žalosno što moj muž toliko pati. Ako možeš ikako da pomogneš, molim te, reci mi".

Jednog dana, dok se izvesni duhovni Učitelj odmarao u spavaćoj sobi, čuo je razgovor među svojim učenicima. Razgovarali su o drugom duhovnom Učitelju. Tom drugom Učitelju je išlo izuzetno dobro i njegovim učenicima je išlo dobro. Učenici ovog prvog učitelja su bili strašno ljubomorni na ovog drugog Učitelja. Jako su se trudili da smisle načine da obezvrede tog drugog učitelja u očima ljudi. Jedan od njih reče: „Hajde da kažemo da je on lažni Učitelj“. Drugi reče: „Ne, mislim da ostali ne bi u to poverovali“.

Bio jednom jedan veliki pevač koji je nastupao dugi niz godina. Na nesreću, iznenada je ogluveo. Isprva se osećao jadno, zato što je mislio da neće moći više da se bavi svojom profesijom, ali je na svoje iznenađenje uskoro otkrio da i dalje može da zadrži isti visok nivo tokom svojih koncerata. Pevač se molio i molio da mu se sluh povrati. Nakon nekoliko godina, jedne noći se blistavo biće pojavi pred njim. To biće je moglo da govori ne koristeći reči. Ono reče: „Da li hoćeš da ti se povrati sluh?“

Mirabai je bila princeza iz Radžastana. Ona je bila žena ogromne i lepote i vrline. Dok je još bila mala, Mirabai su udali za jednog princa. U njegovoj porodici svi su obožavali Majčinsku Moć. Mirabai je bila jedina koja je obožavala Šri Krišnu. To je bio povod za svakodnevne neprijatne rasprave.

Jedne večeri, Šjama Čaran Lahiri je lutao podnožjem Himalaja, dok je bio u kratkoj poseti toj oblasti, kada je začuo kako ga doziva neki glas: “Šjama Čaran, Šjama Čaran”. Začudio se što vidi nekog sadua koji ga izdaleka doziva. Taj sadu mu je prišao i rekao: “Zar me ne prepoznaješ, dete moje, sine moj?” Potom je izgovorio ime Šjama Čaranovog oca i dede. Ni tada Šjama Čaran nije mogao da ga prepozna. Sadu ga je potom sa puno naklonosti poveo u pećinu gde mu je pokazao trozubac, svetu posudu za vodu, lavlju kožu, tigrovu kožu i neke brojanice. Upitao ga je: “Možeš li ovo da prepoznaš? Sve to pripada tebi”, ali Šjama Čaran nije mogao da prepozna te stvari. Tada je sadu položio svoju ruku na Šjama Čaranovu kičmu. Šjama Čaran je odmah uvideo da su to stvari koje zaista njemu pripadaju.

besplatni kursevi meditacije

banner meditacija 225

Preko kontakt telefona, možete se obavestiti i prijaviti za besplatno pohađanje kursa meditacije. Obavestićemo Vas o vremenu i mestu održavanja najbližeg vašem mestu boravka.

buttons prijava

posetioci sajta

Broj posetilaca na sajtu: 6