Molitva i meditacija

Kad se molimo, često postoji suptilna želja za nečim, žudnja da se nešto dobije ili postane nešto. Možemo to nazvati težnjom, jer se molimo da postanemo dobri, ili da imamo nešto božansko što sada nemamo, ili da budemo slobodni od straha, ljubomore, sumnje i tako dalje. Ali, uvek je prisutno suptilno nastojanje s naše strane da iznutra poguramo stvar.

Sve dok u duhovnom životu dobro ne uznapredujemo i ne osetimo da smo jedno sa Bogom, molitva je neophodna. Ako dobijemo nešto pomoću molitve, mi možemo da kažemo svetu: “Molio sam se za to; zato sam to dobio. Vidi, ja sam tako blizak sa svojim Ocem!” Mi smo kao deca koja su gladna. Tražimo hranu od naše majke i ona nas hrani. Da, ona bi nas i sama nahranila, ali to što tražimo hranu, a naša majka nas sluša, pruža nam radost. To ubeđuje naš um da ona mari za nas. Zbog naše unutrašnje povezanosti i bliskosti s našom majkom, mi od nje možemo da tražimo šta god hoćemo.

Meditacija i molitva su dve različite vrste razgovora, ali služe istoj svrsi. Kada se molimo, mi govorimo Bogu;  mi Mu kažemo sve o našim potrebama i o našim duševnim očekivanjima. Pomoću naše molitve, mi tražimo od Boga sve što želimo, a sve ono iz samog našeg bića što bismo hteli da ponudimo Bogu, mi nudimo pomoću naše molitve. Ali, kada meditiramo, mi ostajemo tihi, potpuno tihi, i molimo Boga da deluje u nama i pomoću nas. On nam daje naloge, a mi se trudimo da izvršimo Njegovu izričitu Volju.

Molitva i meditacija su kao dva puta. Molitva je uvek za naše sopstveno dobro, za naš sopstveni život, za naše bliske i drage u našem sopstvenom malom svetu. Ako se dobro molimo, Bog će nam dati dva krila da letimo uvis. Ali, meditacija je za čitav svet. Kad dobro meditiramo, mi osećamo jedinstvo sa našom sopstvenom proširenom stvarnošću. Ako možemo da sledimo put meditacije, mi smo ratnici-junaci. Tad na svojim ogromnim ramenima možemo da nosimo teret čitavog čovečanstva. Kad ispunimo svoj život meditacije, mi ispunjavamo ne samo Boga, već i sebe i čitav svet.