Šri Činmoj: Na fizičko - mentalnom nivou pakao je mesto. On je tu zbog iskustva duše. Ako vodiš loš život, moraćeš tamo da odeš. Tamo postoji istinsko mučenje, nezamislivo mučenje. Pogotovu za one koji počine samoubistvo, muke su gore nego da ih žive peku na vrelom ulju. Patnja kroz koju prolaze samoubice u suptilnom fizičkom i suptilnom vitalnom, nezamisliva je i nepodnošljiva. Oni dugo vremena neće dobiti sledeću inkarnaciju. Potom, posle višegodišnjih patnji u vitalnom svetu, kada konačno dobiju inkarnaciju, imaće neki nedostatak: biće slepi, paralizovani, mongoloidni i još mnogo šta. A to čak nije samo za jednu inkarnaciju. Ako im ne oprosti duhovni Učitelj ili Božja Milost, to će potrajati nekoliko inkarnacija. I ne samo to, već oni od samog početka stvaraju smetnje za čitavu porodicu u kojoj se rode. Na primer, ako se samoubica reinkarnira i lud je, prouzrokovaće ozbiljne probleme za čitavu svoju porodicu. Isto tako, te duše veoma često povećavaju svoju lošu karmu, jer nastavljaju po starom i ne menjaju se. Ipak, ako postoji Božja Milost, ili se umeša duhovni Učitelj, duši se pomaže.

Prema tome, kada živimo u gruboj fizičkoj svesti ili u telesnoj svesti, pakao zaista jeste mesto. A sa najvišeg duhovnog nivoa, znamo da je pakao, kao i Raj, nivo svesti. I Raj i pakao započinju u umu. Čim pomislimo nešto dobro, kada se molimo i meditiramo i pokušavamo da ponudimo svetlost koju smo dobili svojom meditacijom i molitvama, počinjemo da živimo u Raju. U trenutku kad o nekom zlo mislimo, kada nekog kritikujemo i o nekome gajimo pogrešne misli, mi ulazimo u pakao. Raj stvaramo sami i pakao stvaramo sami. Svojim božanskim mislima stvaramo Raj. Svojim lošim, glupim i nebožanskim mislima, u sebi stvaramo pakao. Raj i pakao su stanja svesti duboko u nama. Kada uđemo duboko u sebe, uviđamo da je čitav univerzum u nama. Unutar fizičkog tela je suptilno telo, a u suptilnom telu, u srcu, pronalazimo postojanje duše. Potom, ako krenemo još dublje u sebe, vidimo čitav univerzum.