Trebalo bi da znamo da postoje dve vrste radosti, spoljašnja radost i unutrašnja radost, a između njih postoji velika razlika. Mi osećamo da spoljašnju radost imaju drugi, a ne mi. Mislimo da neko drugi ima radost i pokušavamo da je dobijemo. Iako se možda nećemo koristiti svim sredstvima, često bismo hteli da otmemo tu radost od drugih. Možda ćemo pokušamo da je dobijemo tako što ćemo pričati s drugima i družiti se sa njima. Ali, unutrašnja radost nije takva. Kada meditiramo ili kontempliramo, osećamo da smo mi sami duša radosti. Ova radost koju imamo u sebi je kao izvor: ona dolazi spontano.

Unutrašnja radost je spoljašnji znak napretka. Ova unutrašnja radost nije poput poludelog slona. Unutrašnja radost je nešto lepo, intenzivno i sve vreme je ispunjujuće: ispunjujuće u našim mislima i ispunjujuće u našem delanju, u svakom trenutku za ma koga ko je u kontaktu s nama i onoga koji misli na nas. To je unutrašnja radost.

Unutrašnja radost nema straha. Ona može, ako želi, da preobrazi našu ljudsku prirodu za tren oka. Ako možemo na trenutak da iskusimo pravu unutrašnju radost, osetićemo da je svet potpuno drugačiji. U ovom trenutku, mi mislimo da moramo da promenimo naš stav prema određenim aspektima kreacije ako bismo hteli da imamo radost, pošto se ljudi stalno bore i rade svakakve nebožanske stvari. Ali, ako budemo u stanju da pogledamo svet sa našom unutrašnjom radošću, videćemo da se svet već promenio.

Iz knjige Šri Činmoja „Dragulji sreće“