Kada nešto radimo po prvi put, mi imamo inspiraciju. Ali, kada nastavimo time da se bavimo, nemamo isti entuzijazam, isti podsticaj. Mi priželjkujemo nešto veoma duboko, visoko i uzvišeno, nešto što će nas u velikoj meri prosvetliti u našim svakodnevnim meditacijama. Mi smo kao trkači na duge staze. Na samom početku, kada se čuje znak za start, trkač je zaista inspirisan i počne da trči veoma brzo. Otprilike posle dve-tri milje, on se umori; trčanje mu postaje dosadno i teško. Ako tada odustane od trčanja samo zbog toga što je umoran i što je njegova inspiracija nestala, neće stići na cilj. Ali ako nastavi da trči, na kraju će dostići cilj. Tada će sigurno osetiti da su se borba i telesna patnja isplatili.

Isto je tako i u duhovnom životu. Kada ujutru započnete svoje meditativno putovanje, osetite da je to samo nastavak meditacije od prethodnog dana. Ne smatrajte ga novim početkom. Osetite svakoga dana da ste proputovali još jednu milju. Dan kada započinjete svoje duhovno putovanje je u stvari najvažniji. Tada imate najviše inspiracije. A ako možete da osetite da svakog jutra, tokom svoje meditacije, putujete još malo dalje, znaćete da ćete jednog dana stići do Cilja. Čak i ako vam brzina opada, morate da nastavite da trčite i da ne odustajete na putu. Kada dostignete Cilj, videćete da se borba isplatila.

Iz knjige Šri Činmoja „Božanski heroj“