Meditacija je kao spuštanje na dno mora, gde je sve mirno i tiho. Na površini može biti mnoštvo talasa, ali to ne utiče na more ispod toga.

U svojim najvećim dubinama more je sama tišina. Kad počnemo da meditiramo, najpre pokušavamo da dosegnemo svoje unutrašnje biće, svoje pravo biće – to jest, dno mora. Tada, kad iz spoljašnjeg sveta dođu talasi, to ne utiče na nas. Strah, sumnja, briga i sav zemaljski metež prosto spadaju sa nas, jer je unutar nas postojan mir.

Misli nas ne mogu dotaći, jer je naš um sav u miru, sav u tišini, sav u jedinstvu. Kao ribe u moru misli skaču i plivaju, ali ne ostavljaju traga. Kad smo u svojoj najvišoj meditaciji, osećamo da smo more i morska stvorenja ne mogu da nas uznemire. Osećamo da smo nebo i sve ptice koje proleću ne mogu nas uznemiriti. Naš um je nebo, a naše srce beskrajno more. To je meditacija.

Iz knjige Šri Činmoja, „Krila radosti“