Svetac dobija samo podsmeh

Created

Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je imao oko dvesta učenika. Među njima je bila i jedna gospođa koja je imala sedmoro dece. Njena starija deca nisu uopšte marila za duhovnost, zbog čega je ona bila veoma žalosna. Njen muž je bio duhovan, ali je njegova duhovnost bila glupost. Svakog dana je bio više nego voljan da menja učitelje: danas ovaj učitelj, sutra onaj učitelj; danas ovaj svami, sutra onaj sami; danas ovaj Guru, sutra neki drugi Guru. Njegova duhovnost je bila beskorisna. Ali, gospođa je imala bar malo vere u svog Učitelja. Kada bi u porodici došlo do neke nevolje ili krize, ona bi smesta telefonirala Učitelju da ga zamoli za pomoć.

Jednom se desilo da gotovo godinu dana ta gospođa nije ni pisala Učitelju, niti razgovarala sa njim telefonom. Onda, jednog popodneva, ta učenica pozva svog Učitelja. Plakala je i jadikovala na sav glas.

„Šta ne valja?“ upitao je Učitelj.

„Danas ćemo sve izgubiti! Danas je mog muža tužila jedna ugledna porodica.“

Njen muž je bio lekar. Izgleda da su ga neki drugi lekari optužili da je prepisao pogrešan lek, što je dovelo do smrti jednog pacijenta. Sada su rođaci preminulog tužili njenog muža.

„Ako moj muž izgubi danas na sudu, moraće da plati sto trideset pet hiljada dolara, ili da ide na doživotnu robiju! Učitelju, mi nemamo sto trideset pet hiljada dolara! Moraš da spaseš mog muža i moju porodicu.“

Učitelj reče: „U redu“.

Suđenje je trebalo da se održi oko jedan po podne. Učitelj se koncentrisao i uradio nešto okultno. Božijom Milošću, gospođin muž je dobio slučaj. Njegov advokat nije mogao da veruje svojim ušima. On je rekao svom klijentu da je ono što je govorio u njegovu odbranu bilo krajnje slabo i nedovoljno. On sam je mislio da će se sudija smejati njegovom izlaganju. Nipošto, nipošto nije očekivao da će lekar dobiti parnicu. Advokat je bio naprosto zapanjen.

Lekar se vratio kući pun oduševljenja i rekao svojoj ženi: „Ne meditiramo nas dvoje uzalud. Danas je nesumnjivo delovala posebna božanska sila. Samo zato što i ti i ja meditiramo, umešala se neka božanska sila“.

Gospođa je rekla mužu da je njen Učitelj pomogao. Na trenutak joj je lekar poverovao. Onda je rekao: „To nije moguće! On je daleko, daleko, a suđenje se odigralo ovde. To naprosto nije moguće! Ali, pošto smo dobili parnicu, možemo da budemo zahvalni tvom Učitelju. Ali, možemo isto tako da budemo zahvalni bilo kome, Bogu, pa čak i nekom beskućniku. Da smo izgubili, znali bismo koga da proklinjemo, ali sad možemo da budemo zahvalni bilo kome“.

Nakon nekog vremena Učitelj je došao da nakratko posetu tu gospođu. Njen najstariji sin, koji je bio sve drugo osim božanski, takođe je bio prisutan. Za njega je duhovnost bila gnjavaža. Nikad, nikad mu nije bilo stalo do duhovnog života. Ljubavni život je bio njegov normalan život; vitalni život je bio njegov normalan život. Ali je Učitelj, iz svoje beskrajne darežljivosti, blagoslovio tog momka i poklonio mu malenu značku. Majka se zaista iznenadila što se njen sin nije podsmehnuo toj znački niti se narugao Učitelju. Mogao je to lako da uradi, ali nije. Majka je pomislila da će njen sin baciti značku kad Učitelj ode, ali nije. Zadržao je značku u svom novčaniku.

Nekoliko meseci nakon toga taj momak je, sa jednim od svojih prijatelja, išao livadom tokom oluje. Razmak mađu njima bio je samo nekoliko metara. Iznenada je udario grom i ubio njegovog prijatelja. Gospođin sin je čudom sio spasen. Prilično zapanjen, pozvao je telefonom svoju majku i rekao joj da mu je značka pomogla.

Učitelj je znao da životu tog momka preti opasnost. Video je senku smrti na dečakovom licu. Zato mu je Učitelj poklonio značku, da mu obezbedi Božiju zaštitu. Dečakov život je bio spasen. Ali, ako danas zapitate tog momka o Učitelju, on neće izraziti nikakvu zahvalnost, već će mu se samo podsmevati.

U duhovnom životu ima ljudi koji se podsmevaju svom duhovnom Učitelju uprkos tome što dobijaju bezuslovno saosećanje i brižnost. Učitelj sve čini za njih bezuslovno, ali oni to uzimaju zdravo za gotovo. Oni osećaju da je Učitelj obavezan da im bude na usluzi u svakom trenutku. Oni čak ni ne slušaju Učitelja. Mesecima, Učitelj praktično dodiruje njihova stopala. Zašto? Samo da bi im udovoljio, da bi ih učinio srećnim. Ali, ti učenici ne mogu čak ni da Učitelju pokažu srećno lice; za njih je i to suviše teško.

Učitelj od njih ne traži ni dolar. Učitelj ne želi od njih nikakvu pomoć. Njemu nije potrebna pomoć; Bog može da se pobrine za njega. Kad Učitelj dođe svojim učenicima sa sklopljenim rukama, moleći ih da budu srećni, ti učenici nemaju čak ni volje, niti su u stanju da budu srećni. Pored toga, oni osećaju da je Učitelj dužan da im stalno ukazuje pažnju. Učitelj im zaista daje svu svoju bezgraničnu Ljubav i Brižnost, ali je oni ne primaju. Oni znaju i očekuju jedino ljudsku vezanost; zato, kad dobiju Učiteljevu bezuslovnu brigu, za njih je to valuta iz nekog drugog sveta koju nisu u stanju da cene.

Iz knjige pripovedaka Šri Činmoja „Galaksija svetaca“