Kad počnete da meditirate, uvek nastojte da osetite da ste dete. Dok smo deca, naš um nije razvijen. U dvanaestoj ili trinaestoj godini, um počinje da funkcioniše na intelektualnom nivou. Ali, pre toga je dete samo srce. Dete oseća da ono ne zna ništa. Ono nema nikakve unapred stvorene predstave o meditaciji i duhovnom životu. Ono želi da sve nauči od početka. Najpre osetite da ste dete, a potom nastojte da osetite da stojite u cvetnom vrtu. Taj cvetni vrt je vaše srce. Dete može da se satima igra u vrtu. Ono ide od cveta do cveta, ali ne odlazi iz vrta, jer ga raduje lepota i miris svakog cveta. Osetite da je u vama vrt i da u njemu možete da ostanete koliko god hoćete. Na taj način možete da naučite da meditirate u srcu.

Ako možete da ostanete u srcu, počećete da osećate jedan unutrašnji plač. Taj unutrašnji plač, a to je težnja, jeste tajna meditacije. Kad odrasla osoba plače, njen plač obično nije iskren. Ali, kad dete plače, čak i ako plače samo za bombonom, ono je vrlo iskreno. U tom trenutku, bombona je za njega čitav svet. Ako mu date sto dolara, ono neće biti zadovoljno; njemu je stalo samo do bombone. Kad dete plače, odmah mu prilaze otac ili majka. Ako možete da duboko iznutra plačete za mirom, svetlošću i istinom i ako je to jedina stvar koja će vas zadovoljiti, onda će Bog, vaš večni otac i večna Majka, sigurno doći i pomoći vam.

Tekst preuzet iz knjige „Meditacija“, Šri Činmoj