Bog je jedan, ali u isto vreme, On je mnoštvo. Drvo je jedno, ali ima veoma mnogo grana. Kada gledaš granu, osećaš da je to drvo. Kada gledaš u list, osećaš da je i to drvo. Slično tome, Bog može da izgleda drugačije iz različitih uglova. On je, me|utim, isti Bog. Sve religije su deo jednog Boga-Drveta. Ovo Bog-Drvo ima mnogo grana, cvetova i plodova. Ako se popneš na drvo i odmoriš se na nekoj grani, da li će drvo biti nezadovoljno? Slično tome, ako uzmeš cvet ili plod, bez obzira sa koje grane, Bog-Drvo će biti zadovoljno, jer je svaka grana nerazdvojni deo samog Drveta.

Da li postoji bilo kakva stvarna razlika izmeðu jedne religije i neke druge?

Ne postoji temeljna razlika izmeðu jedne religije i neke druge, jer svaka religija otelovljuje krajnju Istinu. Svaka religija je u pravu, potpuno u pravu, zato što svaka religija prenosi poruku Istine na svoj sopstveni način. Postoji samo jedna Istina, ali je različiti ljudi drugačije zovu. Tvoja religija može da kaže jednu stvar, a moja religija može da kaže nešto drugo. Naše se religije, me|utim, nikad neće razlikovati kada je u pitanju najviša Istina.
Krajnji Cilj svake religije je ostvarenje najviše Istine. Na putu ka našem Cilju, možda nećemo razumeti jedno drugo. Zašto? Upravo zato što postoji mnogo puteva koji vode do Cilja. Neko će slediti jedan put, a neko drugi će slediti neki drugi put. Svaki put mo`e da nam ponudi težnju. Neko će reći da je njegov put daleko najbolji zato što ga zadovoljava. Neko drugi će reći da je najbolji njegov put. Ali, kada oboje dostignu svoje odredište, biće na istom Cilju: Istini. U Istini ne postoji sukob; Istina ili Ostvarenje Boga prevazilaze sve religije.

Bog je načinio mnoge puteve
Što ka Njemu vode
Jer On želi da udovolji
Svakoj osobi na njen sopstveni način,
Kao što On sam želi da bude zadovoljen
Na Svoj sopstveni način.

Koje su osobine prave religije?

Postoje dve vrste religija: lažna religija i prava religija. Lažna religija želi da promeni lice sveta na svaki naćin, čak i nepoštenim sredstvima - milom ili silom. Istinska religija jedino ‘eli da duševno voli srce sveta. Istinska religija ima osobinu univerzalnosti. Ona ne nalazi mane drugim religijama. Lažna religija će reći da je ona jedina ispravna religija i da je njen prorok jedini spasitelj. Prava religija će osećati da su svi proroci spasitelji ćovećanstva.
Lažna religija ‘eli da poka`e svoju ogromnu nadmoć nad drugim religijama. Istinska religija jedino saoseća sa drugim religijama. Ona želi da iskusi ekstazu svog jedinstva sa svim religijama, zasnovanu na svom sopstvenom duševnom plaču. Želi da postane nerazdvojno jedno sa svim religijama pomoću svoje trpeljivosti, strpljivosti, ljubaznosti i opraštanja. Opraštanje, samilost, trpeljivost, bratstvo i osećaj jedinstva su znaci istinske religije. S druge strane, istinska religija zna savršeno dobro da Svevišnji Pilot Lićno voli sve religije i upravlja svakom od njih, u isto vreme praštajući slabosti i nedostatke koje, na nesreću, svaka religija otelovljuje.
Istinska religija je ona koja će, vekovima, voleti čovečanstvo sa svim njegovim nesavršenostima. I snagom svoga jedinstva-ljubavi pokušaće da načini novi svet - ne silom, ne gospodarenjem nad drugima, već postajući nerazdvojno jedno sa drugima.
Istinska religija ima sposobnost da pokaže svojim sledbenicima nevidljivu istinu. Istinska religija ima sposobnost da pruži svojim sledbenicima osećanje neverovatne božanske Ljubavi. Istinska religija ima sposobnost da daruje svojim sledbenicima naizgled nemoguću stvarnost: savršenstvo iznutra i spolja.

Ne obožavaju li zaista sve religije istog Boga?

Postoji jedan apsolutni Svevišnji. Vere svih religija obožavaju istog Boga, ali ga različito oslovljavaju. Jednog čoveka neko može zvati „otac", neko drugi „brat", a neko treći „ujak". Kada ode u svoju kancelariju, tamo ga zovu po prezimenu. Kada se druži sa prijateljima, oni će ga zvati njegovim ličnim imenom. On je ista osoba, ali ga različito oslovljavaju, u skladu sa odnosom koji imaju prema njemu. Slično ome, ljudi Boga oslovljavaju na različite načine, u skladu sa svojim najslaðim, najnežnijim osećanjima.

Kakvo je tvoje mišljenje o onim religijskim sektama koje se bore sa drugim sektama u Ime Boga?

Osećam se veoma tužno kada se religijske sekte svaðaju i bore u Ime Boga. Ako stvarno vole Boga, neće ubijati druge u Njegovo Ime. Ljubav znači jedinstvo. Ako osećamo jedinstvo, kako možemo da se borimo? Borimo se samo zato što ne osećamo ljubav prema drugima, zato što još nismo preobrazili naše neznanje u jedinstvo-stvarnost.
U našem biću postoji mnogo članova - telo, vital, um, srce i duša - i mi ih sve prihvatamo kao svoje sopstvene, sasvim svoje. Telo, takoðe, ima mnogo delova, ali kada želimo nešto da postignemo, svi delovi rade zajedno. I upravo na taj način, kada želimo da uradimo nešto dobro za čovečanstvo, sve religije mogu i trebalo bi da rade zajedno.
Pošto svi imamo isti Izvor, svi imamo i isti krajnji cilj. Pošto „svi putevi vode u Rim" i svi smo usmereni konačno ka istom Izvoru, smešno je boriti se protiv ostalih koji slede drugačije puteve. Neki ljudi mogu da odaberu veoma kratak i direktan put, dok drugi mogu da krenu dužom trasom. Neki bi možda `eleli da lete, dok su drugi zadovoljni hodom.
Kada sve religije rade zajedno, one mogu da postignu nešto veliko i dobro i za Boga i za čovečanstvo. Zajednička molitva i dobra volja sledbenika svih svetskih religija je ono što će Odozgo spustiti najvišu Ljubav i Samilost. I samo je Božja Ljubav i Samilost koja silazi u srce i život čovečanstva ono što može da promeni lice i sudbinu sveta.

Kako religija može da prevaziðe uske vidike i razvije stvarno prihvatanje svih drugih religija kao istinskih i neophodnih?

Religija kao takva ne može da prevaziðe uske vidike. Jedino kad religija prihvati pomoć od duhovnosti, svog starijeg brata, samo tada postaje moguće prevazići te uske vidike. Religija vidi Boga, ali duhovnost čini da tragalac postane Bog. Religija može da stigne dotle da veruje u Svetlost, pa čak i da vidi Svetlost. Ali, duhovnost ide mnogo više, mnogo dublje. Ona pomaže tragaocu da izraste u samu Svetlost i postane jedno sa Bogom Svešću i Bogom Svetlošću.
Religija se zaustavlja kada ugleda stvarnost; ona ne želi da izraste u stvarnost. Duhovnost, kao i religija, vidi šta je stvarnost, ali onda ide korak napred i želi da svesno izraste u samu stvarnost. Tako, ako religija prihvati pomoć duhovnosti, onda je sasvim moguće da prevazi|e sve uske vidike koje je ranije usvojila.
Duhovnost nije samo trpeljivost. Ona je višei od prihvatanja. Ona je osećanje opšteg jedinstva. U našem duhovnom životu mi na Božansko gledamo ne samo iz perspektive naših sopstvenih predstava o Boga, već već iz perspektive predstava o Bogu svakog ćoveka. Naš duhovni život čvrsto i sigurno uspostavlja osnovu jedinstva u raznovrsnosti. Duhovnost nije puka gostoprimljivost prema nečijoj veri u Boga. Ona je potpuno priznanje tuðe vere u Boga kao svoje sopstvene.

Religija kaže,
„Ako me prihvatiš na moj način,
Onda si dobar."
Duhovnost kaže,
„Ne moraš da slediš moj put.
Sledi svoj sopstveni put duševno
I dostigni svoj suðeni cilj."

Šta se Bogu najviše sviða u religiji?

Ono što se Bogu najviše sviða u svakoj religiji je srce jedinstva. Neka najpre svaka religija toleriše one druge. Kada je tolerancija postignuta, neka onda svaka religija po|e korak napred. Neka tako|e i prizna druge religije. Pošto ih prizna, svaka religija mora iskreno da oseti da su druge religije isto tako dobre. Mora da oseti da je svaka religija u pravu na svoj sopstveni način, da su sve podjednake.
Trpeljivost prema drugima postoji samo dok postoji osećaj razdvojenosti. Kad jednom neka religija prida odgovarajuću vrednost drugim religijama i vidi njihovo postojanje kao izraz Istine, onda ta religija može da se uspne visoko, više, najviše i da zaroni duboko, dublje najdublje. Sagledavajući i uspostavljajući svoje svesno jedinstvo sa svim drugim religijama, ona može da tvrdi da postoji samo jedna religija. Kada jedna religija shvati da sve religije formiraju jednu večnu religiju, jedno večno oko Istine, jedno večno srce Istine, onda je ta religija savršena. Ova vrsta otkrića i dostignuća se Bogu najviše sviða u svim svetskim religijama.

Kada ti pričam o Bogu,
Ne veruješ mi.
Kada mi pričaš o Bogu,
Ne verujem ti.
Stoga, kakva je korist
Od našeg razgovora
O Bogu?
Najbolje će biti za nas
Da se molimo da Bog govori,
Jer je On Jedini
Koji može o Sebi da govori
Sa unutrašnjim prosvetljenjem
I spoljašnjom Samilošću.

Kakva je uloga religije u procesu Ostvarenja Boga?

Svaka religija je kao kuća. U početku, moramo da živimo u kući; ne možemo živeti na ulici. Ali, doći će trenutak kada će se naša svest proširiti i čitav svet postati naša kuća. Tada ne možemo biti vezan ograničenjima bilo koje posebne kuće. Prihvatamo sve religije i, u isto vreme, prevazilazimo granice religije i dostižemo svesno jedinstvo sa Bogom.
Svaka religija je kao reka. Kada reka uðe u Okean Ostvarenja Boga, ona je odigrala svoju ulogu. Tad reka postaje sam okean; postaje jedno sa Izvorom.
Ako sledimo religiju, na putu smo ka svome odredištu. Ali, ako želimo da dostignemo krajnju Istinu, onda moramo da se koncentrišemo, meditiramo i kontempliramo. To ne znači da nećemo više ići u svoju crkvu ili sinagogu. Me|utim, ako osećamo unutrašnji zov duboko unutar svoga srca da trčimo brzo, brže, najbrže ka svom Cilju, onda moramo da praktikujemo unutrašnji život, život samodiscipline i meditacije.
Religija će nam reći da Bog postoji. Reći će nam da moramo biti dobri, da moramo biti ljubazni, da moramo biti jednostavni, iskreni i čisti. Ali, duhovnost će reći da nije dovoljno da samo znamo da Bog postoji. Moramo Ga takoðe videti, moramo Ga osetiti, moramo izrasti u Njega. To ćinimo pomoću molitve i meditacije.
Sudbina u odnosu na slobodnu volju

Sudbina je posledica prošlosti. Slobodna volja je posledica sadašnjosti. Kada pogledamo unazad, osećamo udarac sudbine. Kada pogledamo unapred, vidimo ples zlatne i okrepljujuće slobodne volje.
Fizička svest ili telesna svest je ograničena. Kada živimo u telu, doživljavamo sudbinu. Duša je vazda slobodna. Kada živimo u duši, doživljavamo slobodnu volju. Od nas zavisi da li ćemo živeti u telesnoj svesti ili u svesti duše.
^im duša uðe u telo i mi ugledamo svetlost dana, neznanje pokušava da nas obavije, a sudbina počinje svoju igru. Ali, svetlost nije ograničena sudbinom. Svetlost je otelovljenje slobodne volje. Zbog naše ‘alosne sudbine mi proklinjemo naše pretke, naše prijatelje, naše komšije, sebe, i na kraju Boga. Ali, proklinjući druge, proklinjući sebe, ne možemo rešiti naše probleme. Naše probleme možemo rešiti samo ako znamo kako da živimo život težnje.
Data nam je obilna prilika da koristimo svoju slobodnu volju. Mi smo ti koji moramo da iskoristimo tu priliku da bismo potpuno, celokupno, bezrezervno bili slobodni. Tragaoci mi veoma često kažu: „O, ja imam veoma nezadovoljavajuću osnovu." Kažem im: „Zašto brinete o prošlosti? Bilo pa prošlo. Ali, ako težite, niko vam ne može ukrasti vašu sadašnjost; niko vam ne može ukrasti vašu budućnost. Vaša budućnost lako može biti zlatna".
Naša slobodna volja je dete Božje beskonačne Volje i u isto vreme, ona je nerazdvojivi deo Božje beskonačne Volje.  Treba samo da joj dozvolimo da probije zid neznanja i učini da budemo jedno sa Kosmičkom Voljom. Sudbina je kapija koja nas vodi neuspehu prošlosti. Slobodna volja je naše prihvatanje budućnosti koja želi da nas preobrazi, oblikuje, vodi i oslobodi od straha, sumnje, neznanja i smrti.

Ne predaji svoju volju
Svojoj jadnoj sudbini!
Predaj svoju volju
Samo Božjem svevolećem,
Sveštitećem, sveprosvetljujućem
I sveispunjujućem Srcu.

Da li je sudbina isto što i karma?

Postoje tri vrste karme: sanchita karma, prarabdha karma i agami karma. Sanchita karma je gomilanje dela iz prošlih života i ovog života čiji rezultati još nisu doneli plod. U prarabdha karmi počinjemo da beremo plodove neke od nagomilanih karmi. Ako je to loša karma, onda patimo. Ako je dobra karma, onda uživamo u njoj. Konačno dolazi agami karma. Kada je neko potpuno slobodan od celokoupnog neznanja, patnje i nesavršenosti, kada je neko ostvario Boga i živi samo radi Boga, u tom trenutku on uživa Slobodnu Volju Svevišnjeg. To je agami karma.
Većina od nas se suočava sa sanchita karmom, nagomilanom karmom koja počinje da deluje kao prarabdha karma. Ne postoji sloboda, ni slobodna volja, već samo sudbina svuda oko nas. To je kao gladni lav koji napada iz prošlosti. Ali, kada imamo agami karmu, ovaj lav koji pro`dire postaje lav koji riče za božansku Pobedu, božansko ispunjenje ovde na Zemlji.

Da li zaista žanjemo ono što smo sejali, od svake misli, od svake aktivnosti?

[to smo posejali, to ćemo i požnjeti. To je istina. Ali, u isto vreme, ako se moliš Bogu, ako meditiraš na Boga, onda Božja Samilost može da poništi pogrešne sile koje dolaze od tvojih loših misli. Ako dodirneš vatru, prirodno, vatra će ispeći tvoje prste. U isto vreme, postojaće neka zaštitnička sila da te spreči da dodirneš vatru.
Ako dete ode i udari drugo dete, ono zna da će to dete da doðe i uzvrati mu udarac. I šta će da uradi? Odmah će otići kod svog oca. Otac je jači i štiti dete. U ovom slučaju, Otac je Svevišnji. Ako se družiš sa neznanjem, a onda neznanje poželi da te proždere, ako potrčiš ka svom Ocu pre nego neznanje uspe da te proždere, Otac će pokazati Svoju najvišu Samilost i spasti te od neznanja. Sve zavisi od toga koliko Samilosti možeš da primiš od Svevišnjeg.

Kada Božija Samilost nadvladava zakon karme?

Božja Samilost uvek nadvladava zakon karme. Da nije bilo tako, nijedno ljudsko biće na Zemlji ne bi moglo da pre`ivi ni jedan jedini dan. S druge strane, sa najviše duhovne tačke gledišta, moraš znati da zakon karme ne znači strogo kažnjavanje. To je neophodno iskustvo za tragaoca; to je jedini način da se njegov napredak ubrza. Stoga, zakon karme je sam po sebi drugi oblik Božje Samilosti. Možeš ga zvati prerušena Ljubav puna blagoslova.

Šta je sudbina,
Ako ne ograničena stvarnost?
Tragalac za Istinom mora uvek da cilja
Na neograničenu Stvarnost,
Beskonačnog i besmrtnog Svevišnjeg.

Da li je svaki trenutak naših života predodreðen, ili postoji samo opšti pravac?

Najznačajniji dogaðaji u našem životu su predodreðeni, ali ne i ono što ćeš doručkovati. S druge strane, čak i ako je predodreðeno da sutra umreš, ako slediš duhovni život i Bog vidi da imaš iskrenu težnju, ne moraš umreti. Umesto toga, ako je to Božja Volja, možda ćeš jedino dobiti glavobolju. Sudbina može da se izmeni ako je to Volja Svevišnjeg.
U najvišem smislu, jedina stvar koja je predodreðena je ta da ćeš sigurno ostvariti Boga. Neznanje može da te spreči da ostvariš Boga danas, ali ne možeš ostati neostvaren kroz Večnost. Hajde da koristimo izraz “predodreðen” samo u dobrom smislu. Ako ti preti neka nesreća, onda možeš upotrebiti svoju snagu volje, svoju snagu težnje da promeniš svoju sudbinu. Neizmenljiva volja mo`e da izmeni sudbinu.

Kakva je uloga čovekove slobodne volje?

Slobodna volja je svetlost svesnosti naše duše. Mi možemo da upotrebimo svetlost duše za Ispoljavanje Boga, ili možemo da je uopšte ne koristimo. Ako je ne koristimo, onda dolaze do izražaja agresivni deo vitala, ili učmalost fizičkog, ili sumnja uma, i zarobljavaju nas. Bog sve radi kroz dušu, koja je Njegov direktni predstavnik. Bog je sunce, a duša je kao svetiljka. Ova svetiljka otelovljuje i predstavlja sunce ovde na Zemlji. Ali, mi obično ne ostajemo u svetlosti duše i ne koristimo je potpuno, tako da se naša slobodna volja pretvara u naše prijateljstvo sa učmalošću, naše prijateljstvo sa sumnjajućim umom, naše jedinstvo sa nesigurnošću srca. Naša slobodna volja ili zakljućuje da telo, vital i um imaju dovoljno svetlosti da nas vode, ili nam govori da smo bespomoćni bez voðstva našeg Gospoda Svevišnjeg.

Kako možemo da više koristimo našu slobodnu volju?

Kao obična ljudska bića, mi imamo veoma ograničenu slobodnu volju. Ali, ako postanemo iskreni tragaoci, onda ćemo konačno biti ispunjeni nesalomivom voljom. Sada smo kao krava koja je vezana za stub. Postoji granica koju ne možemo da pre|emo, ali unutar ovih granica imamo slobodnu volju. Što više ili dublje zalazimo u našu meditaciju, to više se naša sposobnost povećava.
Kada možemo da slušamo zapovesti duše, ili kada možemo da iznesemo dušu u prvi plan da prosvetli naš vital, naš um i naše fizičko telo, tad naša volja postaje neograničena. Tada se naša pojedinačna volja ujedinjuje sa Univerzalnom Voljom unutar nas. Kada Univerzalna Volja postane naša volja, tada je naša sloboda beskonačna. Iako trenutno imamo slobodnu volju u veoma ograničenoj meri, ova slobodna volja se može beskonačno uvećati.

Gde ti je slobodna volja
Ako živiš unutar
Svog vezujućeg uma?

Gde je ropstvo
Ako živiš unutar
Svog sveobuhvatnog srca?

Da li je volja moje duše isto što i Božija Volja?

Da, Božija Volja i volja duše su jedno te isto. Moramo, me|utim, znati razliku izmeðu volje naše duše i nagona našeg zahtevnog vitala. Mi ponekad smatramo da su ‘elje za zadovoljstvom zahtevajućeg vitala isto što i volja duše. Ako zaronimo duboko unutra, sigurno ćemo saznati stvarnu volju naše duše, a ta volja i Božja Volja su nerazdvojne. Kada je ta volja kao seme koje klija i postaje biljka, zovemo je volja duše. Kad ona izraste u ogromno banjan drvo, zovemo je Božja Volja. Ova Volja se konačno ispoljava u i kroz dušu, srce, um, vital i telo.

Da li su čovečja volja i Božja Volja uvek u suprotnosti?

U odre|enoj meri, to je taćno. čovek može da se nesvesno suprotstavlja Božjoj Volji, a sa druge strane, čovek može da se svesno suprotstavlja Božjoj Volji. Ponekad nam savest kaže šta je Božja Volja, ali mi na nju uopšte ne obraćamo pažnju. Osećamo, ako slušamo naloge naše savesti, da naš ego neće biti zadovoljen. Naravno da se tada suprotstavljamo Božjoj Volji. S druge strane, mnogo puta mi nismo direktno suprotstavljeni Božjoj Volji, već naprosto ne znamo šta je Božja Volja. U tim trenucima, mi se ne suprotstavljamo svesno Božjoj Volji. Ne možemo reći da je tada naša volja u suprotnosti sa Božjom Voljom.
Moramo, me|utim, znati da ako ne ispunimo Božju Volju, bilo svesno bilo nesvesno, mi ulazimo u neznanje i odlažemo naš napredak. Dete možda ne zna šta vatra može da mu učini. Ali, ako dodirne vatru, ona će ga opeći. Ja znam da će me vatra opeći. Ali, uprkos tome, dodirujem vatru i dobijam opekotine. Posledica nesvesnog suprotstavljanja i svesnog suprotstavljanja je ista. Ali, ako neko to čini nesvesno, onda je on bespomoćan. U tom slučaju, Božja Milost se spušta ranije nego što bi inače bioslućaj.
Ako neko zna kakve će biti naknadne posledice njegovog delovanja, ali uprkos tome čini nešto pogrešno, onda se Božja Milost neće odmah spustiti. Pojedinac mora da najiskrenije i najposvećenije te`i da bi Odozgo spustio Božju Milost.

Kako išta može biti van Volje Svevišnjeg?

Volja Svevišnjeg je u svemu, istina. Ali, moramo znati šta je Njegova krajnja Volja, i koliko od te Volje prihvatamo kao svoju sopstvenu. On nam je dao malu, ograničenu slobodu, baš kao otac koji daje deset dinara svom detetu i posmatra kako će ih ono upotrebiti. Ako ih dete iskoristi za dobru svrhu, onda mu otac daje još – pedeset dinara, pa sto dinara.
Bog nam je dao ograničenu slobodu da bi ispitao da li stvarno želimo da uradimo pravu stvar. Moramo biti veoma oprezni. Njegova Volja je u nama, tako da kada nam da deset dinara, budemo u stanju da ih upotrebimo kako treba. Ali, zbog toga što razvijamo naš ego, individualnost i osobenost, mi pokušavamo da iskoristimo tih deset dinara na naš sopstveni način, umesto da u|emo duboko u sebe da bismo videli zašto nam je dao novac. Kada nam On da nešto, mi smesta ‘elimo da to proćerdamo. Me|utim, ako to upotrebimo na Njegov sopstveni način, onda nam On daje sve više i više.
Bog nam je dao slobodu da bismo stekli radost. Ako nam kaže: „Dao sam vam deset dinara. Sada morate da ih upotrebite za ovu ili onu svrhu; dajem vam ih samo za to", mi se ne radujemo. Osećamo da smo pod prinudom. Ali, kada kaže: „Dao sam vam nešto. Upotrebite ga sada na vaš sopstveni način", mi to smesta zloupotrebimo. Ako smo mudri, znaćemo da će nam On dati mnogo više ako to upotrebimo na Njegov sopstveni način.
S jedne strane, On nam daje, a sa druge, On nas proverava. U isto vreme, iznutra nas nadahnjuje da uradimo pravu stvar. Ali, pošto želimo da zadržimo našu individualnost i osobenost, mi pokušavamo da to iskoristimo na naš sopstveni način. Upotrebljavamo našu sopstvenu veoma ograničenu volju. Šta jadni Bog može? Bezbedni smo samo ako prepustimo svoju volju Njegovoj Volji, samo smo tada ispunjeni.

Svaki put
Kada se radosno predam
Božjoj Volji,
Vidim ispred sebe
Slobodan i lep autoput
Koji vodi do Doma
Mog Voljenog Svevišnjeg.